Čovek s tenka

Prošle srede je prvi put posle sto godina jedan vladar Rusije sahranjen uz obred u crkvi, i na groblju, umesto pod zidinama Kremlja. Hram Hrista Spasitelja, u kojem je obred obavljen, obnovljen je na onom istom mestu na kojem je prethodni Hram Spasitelja, podignut prilozima ruskog naroda u znak sećanja na pobedu Rusije nad Napoleonom, vandalizovan i potom srušen po odluci Staljina.

Pod pozlatama novog hrama, na odru pod nacionalnom zastavom, prvi izabrani predsednik Rusije Boris Jeljcin prihvaćen je raširenim rukama ruske crkve. Ispraćen je ritualom kojim je pre više od jednog veka otpraćen ruski car.

Crkva je politički dužnik ovog komuniste pokajnika. Svestan da Rusija ne može produžiti s poderotinom u pamćenju, Jeljcin je pomogao povratak crkve Rusima, darujući indulgencije za nekadašnji greh saradnje njene hijerarhije sa sovjetskom tajnom policijom.

To je ona ista misija u kojoj se Jeljcin obreo i kasnije, odlukom da sahrani dugo sakrivane kosti ubijenih Romanova – rekavši nad grobom da ne treba sebi povlađivati, pa "besmislenu surovost i zločin" boljševika "objašnjavati političkim ciljevima". "Obavezni smo da vek, koji je Rusiji bio vek krvi i bezakonja, okončamo pokajanjem i mirenjem"!

Pomirenje naroda je gest državnika s mestom u istoriji. Šef Rusije Putin ispratio je svog prethodnika u Kremlju kao čoveka demokratske epohe. Zahvaljujući Jeljcinu "rođena je nova demokratska Rusija, otvorena prema svetu", rekao je.

"U istoriju", i ne samo rusku, jer on je pomogao da se oslobodi i kasnije ujedini demokratska Evropa – Jeljcin je "uskočio" s kupole tenka, izvedenog po komandi sovjetskih generala, naučenih da je dovoljno uperiti čelik u narod i time se može skrenuti istorijski tok. Ipak, to nije više bila ni 1956, ni 1968. Vojska je odbila poslušnost.

Propast pokušaja da se spase komunizam početak je priče o Jeljcinu, ponetom na ramenima Rusa (1990). Pučisti su dospeli u zatvor pre nego što je u Moskvu stigao telegram iz Beograda kojim je politički glavnokomandujući Srbije žurio da pozdravi njihovu pobedu. Van stvarnosti, sveta i vremena, ksenofobični nacionalšovinizam na vlasti nije razumeo rušenje Berlinskog zida. Njemu je, u želji da zavlada demokratski probuđenom Jugoslavijom, bio potreban neki Brežnjev.

Dolaskom Jeljcina, u Rusiju je hrupila dotad nepoznata svežina. Građani su izgubili strah od vlasti. Nabujao je slobodan govor. Prvi put je jedan vladar u Kremlju analiziran redovnom televizijskom satirom, a da nijedan novinar nije zbog toga bio uhapšen ili ubijen.

Jeljcinov vrhunski trenutak minuo je s razdruživanjem Sovjetskog Saveza, čime je utemeljena dobrovoljnost u saradnji sovjetskih republika i Rusije. Najteži, ali danas verovatno jedini put ka održivim državnim zajednicama. U svakom slučaju, SSSR nije završio u krvi, kao Jugoslavija. Ali, tim preobražajem – Rusije u evropsku i demokratsku, sovjetskih republika u nezavisne i istočnih Evropljana ostavljenih da sami izaberu put, i vrate se u tok Evrope kojoj su bliži, Jeljcin je sebe ostvario i i iscrpio. Pokazalo se da on nije reformator sposoban da sada gradi s temelja koje je postavio. Završio je kao plen manipulanata i ljudi koji su opljačkali i ugrozili opstanak Rusije.