Ташнери и шеширџије некад „цареви”, а данас...

Домаћи ратлуци, ораснице и свилене бомбоне у Београду се могу пробати само у једној радњи. Ручно их месе мајстори Живорад и Бранислав, трећа генерација Босиљчића – бомбонџија. У мирисној мануфактури традиционалних слаткиша у Улици Гаврила Принципа чувају породични занат који је 1936. године започео њихов деда. Од бомбона, кажу, добро живе, не жале се, али наглашавају да у српској престоници изумиру стари занати.

– По дедином рецепту правимо ратлук. Он је имао две, а ми 15 врста. Деда је месио ручно, а ми користимо машине. Квалитет је исти. Ратлук највише купују за славе. Тада дневно оде и до 100 килограма – објаснио је бомбонџија Живорад.

Вуновлачари, јорганџије, сајџије, шеширџије, кујунџије, сарачи, опанчари, терзије, ткачи, содаџије... свели су се, углавном, на прошлост.Званична статистика из 2009. године каже да је пре три године у Београду било 2.400 занатских радњи, али у тај број спадају и ововременске услуге попут педикира, фризера...Драгољуб Рајић из Уније послодаваца Србије тврди да нема прецизнихподатака о броју дућана и сматра да је у последње две године око 30 одсто радњи затворено.

– Годишње се угаси 10 до 15 одсто трговинских и угоститељских радњи, а занатских сигурно двоструко више. На пет затворених отвори се један дућан–каже Рајић.

И Милош Дошен из Привредне коморе Београда сматра да стари занати нестају са смрћу мајстора јер се у држави нико озбиљно не бави овим видом традиције. Исти услови пословања важе за велике и мале играче на тржишту и то је највећи проблем,сматра Дошен.

– Занатлија не може да заради за себе,а камоли за државу. За порезе и доприносе, локалне и комуналне таксе он годишње мора да издвоји најмање 2.000 до 3.000 евра, а укупни приходи му нису већи од10.000 евра. Зато је важно да постоји разлика у третману малих и великих.Да би се подржало занатство било би добро узети мустру од развијеногсвета – укинути му све пореске намете док се не видида ли могу опстати на тржишту –објашњава Дошен.

У престоници је сертификовано 50 старих заната. Занатска комора Немачке има 170 занатских занимања и једна је од најстаријих и најразвијенијих у Европи.Кључ опстанка занатлија у тој држави, али и Аустрији, Чешкојје што држава кроз различите олакшице о њима води рачуна, каже Рајић.

– Развојнебанке у Немачкој дају повољне кредите. Гарантни фондови помажу занатлијама који не могу да се задуже код комерцијалних банака.Немачке занатлије из различитих градова се удружују и праве исти производ за потребе индустрије, а не само за продају– каже Рајић.

Сива економија домаћој ручној уникатној изради такође не иде наруку. Дошен то сликовито описује.

– Исплати ли се обућару да отвори радњукада испред његових врата стојитезгаса неопорезованомробом из Кине. Или фризеру,када његове колеге иду по кућама и шишају за 150 динара –истиче Дошен.

То потврђује и ташнер Светислав Несторов из Балканске 9. Одавно је, каже, престао ручно да израђује торбе. Сада их само преправља.

– Направио сам ташни да њима поплочам аутопут Београд – Загреб, али за њих муштерија нема. Поправљам торбу која је код препродаваца коштала 700 „кинти”. Да сам је правио, не би била испод 2.500 динара. Некад су ми Београђани на преправку доносили квалитетне комаде који су их коштали око 30.000, а данас је све више бофл робе. Ма ни она више није јефтина и код Кинеза добру ташну жене плате 3.000 динара, рајсфершлус брже пропадне па онда дођу код мене да им га заменим за 500 динара – објашњава Несторов.

Трећи разлог изумирања старих заната је незаинтересованост младих да се школују чак ни за тесаре, зидаре, а камоли да као шегрти усвајају вештине поправљања сатова, кишобрана... Живорад Босиљчић био је приморан да изучи за посластичара јер је последња школа за бомбонџију затворена 1983. године.  

– У Немачкој и Аустрији деца која похађају гимназију или економску школу паралелно завршавају и занат. Држава тако смањује незапосленост. У случају да млади не пронађупосао у струци,или док гатраже,могу да зарађују на тај начин – истиче Рајић. 

Бомбонџија Босиљчић, као и шеширџија Горан Милошевић из Балканске улице, међу малобројним су мајсторима који кажу да добро живе од вештине својих руку. Већина попут ташнера Несторова присећа се времена када су живели као цареви, а данас их мори мисао о стављању катанца на дућан.

– Осамдесетих година је владала помама за „себастијан” торбама. У тадашњем Булевару револуције шио сам и продавао и по 150 „оригиналних копија” дневно. Ишле су ко алва. Нисмо знали шта ћемо од пара. Тада сам од месечне зараде купио регал, кревет, телевизор у боји, пушио луксузне цигарете и цео месец добро живео. Сада сам спао на домаћи дуван, спавам у старом кревету и једва преживљавам – искрен је Несторов. 

--------------------------------------------------------------------------

Ткање, вез, народне ношње

Према правилнику о одређивању послова који се сматрају уметничким и старим занатима, домаћомрадиношћу сматрају се плетење, ткање, штрикање,хеклање, везразнихтекстилнихпроизвода, израдасувенира,народнихношњи, предметасанароднимвезом, црепуљаикорита иизрадапроизводадрвнегалантерије (вретена, преслицеислично).

--------------------------------------------------------------------------

Каталог, продавница, изложба и тачка

Министарство трговине и услуга и Етнографски музеј пре две године осмислили су пројекат очувања и унапређења старих заната.Направљен је каталог старих заната, отворена продавница и организовано неколико изложби. На томе се стало.

– За ову годину била су обезбеђена средства у буџету и планирана су за следећу, али услед реорганизације министарстава пољопривреда је проглашена приоритетом. Ништа значајно ове године нисмо постигли. Следеће би требало да направимо кластер старих заната – објашњава Жељко Стојановић, вођа пројекта при Министарству пољопривреде, трговине, водопривреде и шумарства.