Опет „али“сре­ћу ква­ри

Једно „али“ се у последње време симптоматично усељавало у изјаве појединих европских државника о Србији, па се поново испоставило да Београд важне поруке не жели, не уме или закаснело чита.

Сећате се како је пре Дејтона Слободан Милошевић на Западу био хваљен као гарант мир и безбедности на Балкану. Потом је следило обавезно „али“ с листом захтева и очекивања које земља на чијем је челу био треба да испуни.

Режим се у међувремену променио, државу води „најдемократскија власт“ од времена промене 2000, но реторичка матрица с тим „али“ је опстала.

Читава прича, ухх, поново се тиче Косова. Европљани знају да похвале Београд за успехе на путу транзиције, понекад и више него што власт заслужује. Охрабрују посустали европски ентузијазам Срба, поздрављају досад постигнути напредак ка испуњењу критеријума за статус кандидата, одобравају дијалог с Приштином.

То је она иста коцка шећера коју Милошевић није хтео да куса, па смо после, заједно с њим, сви били бичевани.

Садашња власт захвална је на лицидерским понудама. Шеф државе уз медијске фанфаре присуствује чак и активирању неке америчке инвестиције од милион долара – што је 10. део иоле вредније јахте неког од властелина домаћег бизниса.

Онда се у јулу догодило шта се догодило, па се активирало ново „али“. Србија је после летошњег заоштравања на Косову доспела у сасвим незахвалан положај. Хашим Тачи је Србију увукао у замку из које она не зна како да се извуче.

Потом је Ангела Меркел рекла шта је имала да каже. Све с оним „али“ које је власт потискивала очекујући срећни исход. Зато данас само себе може да криви – мада такву исповест не очекујем.

Ако су барикаде имале оправдање јер су у јулу биле препрека агресивности Приштине, има већ четири месеца да су то положаји против Кфора. Охрабрујући људе да наставе блокаде, Београд као да није приметио разлику на линији фронта који је настајао.

Онда се приближио датум када ће Европска комисија процењивати да ли је учињено довољно за давање кандидатуре Србији. Завршницу тог процеса обележава драматична ескалација на северу Косова која много шта – не само европске амбиције – може да однесе дођавола.

Реаговао је председник Борис Тадић лично. Позивом да уклоне барикаде, Србима на северу је поручио да их централа не заборавља, попут Срба јужно од Ибра, који се све успешније саживљавају с реалношћу. Све ми некако личи на оно познато „а сада се вратите се на своје радне задатке“.

Тадић је желео да поручи да се политика Србије не води у Косовској Митровици већ у Београду, не на барикадама већ на Андрићевом венцу.

Локални српски политичари кажу да су затечени. Верујем им.

Београд је Србе изнад Ибра „дипломатски“ охрабривао да царинске прелазе затрпавају балванима, потом да их у оквиру „радне обавезе“ даноноћно пуне чвршћим материјалом – онда их је позвао да се повуку јер су „балвани одрадили посао“.

Има ли ту конзистентне политике? Пошто нема, локални шефови северних косовских Срба – демагошки или искрено, свеједно – поручују да они не могу да позову народ да се повуче.

Нека дође председник и објасни им. Тадић тешко да себи може да дозволи да буде извиждан.
Пропустио је, није једини, да северним косовским Србима објасни које су предности живота без страха, могућности да децу мирно одведу у „Мек“, да не страхују да ће им ћерке одвући у проституцију а синове претворити у нарко-курире. То је, ваљда, најважније статусно питање.

Требало је одавно говорити о „радној обавези“ борбе за квалитет живота, а не за квадратуру територије. Пошто је време пропуштено, створена је атмосфера да су лидери косовских Срба „хероји“ које Београд сада „продаје“ – све зарад кандидатуре.

Но, да не цепидлачим. Тадић је урадио оно што је морао да уради. Прихватио је одговорност. Позвао их је да се повуку с барикада. НАТО каже да је то добро, али – ево тог „али“ поново – да речи треба претворити у акцију.

Акцију? Коју акцију? Како, када они којима је позив упућен не желе да слушају?
Постоји неко кога би на северу Косова Срби сада пре послушали него шефа државе: Томислава Николића. Али, лидер напредњака пропустио је прилику да туче пенал пошто му је Тадић наместио лопту на белу тачку и уклонио голмана.

Требало је да каже исто што и Тадић: да се српски национални интереси на Косову и Метохији данас не бране на барикадама, већ дијалогом и будућим преговорима о системском решавању проблема на северу Космета.

Да се Николић сетио да упути овакав апел, не само да би разборитошћу реалисте помогао Србији, већ би прокњижио и предизборне поене.

Могао је да потврди колико му је Европа прирасла за срце, како каже, као и да покаже да је приправан да у смиренијем амбијенту трага за одговорима на српско питање од „милијарду долара“.

Овако, открио је слабашни политички капацитет у тренуцима заоштравања предизборне борбе. Потврдио је да му је важније да политичког ривала, Бориса, притера уза зид, него да дејствује у складу са својим прокламованим европским програмом.

Николић нема одговор, нема решење. Каже да Србима са севера не може да каже „ни да гину, ни да живе тамо, ни да побегну и оставе све“.

Жао ми је, господо политичари, што на то морам да вас подсећам, али неко косовским Србима нешто мора да каже, да им понуди будућност. На барикадама или без њих, у подељеном или неподељеном Косову, у Србији или ван ње…

Лидер најјаче опозиције тако се у просвећеном патриотском незнању придружио гомили овдашњих политичара – од којих никада неће постати државници – јер сваку прилику за странчарење стављају изнад виших државних интереса.

Господо, сакупљање гласова оставите за неки каснији тренутак. Овај је сувише опасан и прети превише далекосежним последицама да би био препуштен вашим играријама које већ изазивају мучнину код већине нормалних људи.

Иако сам и даље убеђен да власт нема јасну визију расплитања косовског чвора, Тадићев преокрет у изнудици је ипак добродошао. Боље брига за животе него за хектаре. Боље икад него никад.

Сада ћемо, надам се, сазнати више о профилу људи с косовских барикада.
Колики је део искрених очајника, мада нисам сигуран ко је у садашњој ситуацији већи очајник: они у Косовској Митровици или ови у Београду.

Колико је оних које је Београд стимулисао – биће да је то благ израз за манипулисање – да игноришу институције у Приштини, да проклињу Ахтисаријев план, да и не знају која он права предвиђа Србима и другим неалбанцима.

Колико је разноразне дверске и навијачке омладине организовано сакупљено на барикадама. Ко их плаћа? Ко плаћа инжењерију, песак?

Колика је реална снага неких тамошњих политичара који имају право да мисле како мисле, али немају право да одметнички узимају Србију као таоца?

Колико је загрижених који су и оружјем спремни да бране добијену привилегију живота без ПДВ-а, масовног шверца или трговине дрогом која је северу Косова доделила назив криминогене зоне.

Да закључим повратком на минула времена и тада актуелну тезу „сви Срби у једној држави“. Познат је резултат сулуде грандоманије, која је игнорисала околни свет, такав какав је.

Многи српски лидери с КиМ-а требало би да ослушну глас који долази од оно мало преосталих Срба у Хрватској: упозорење, подсећање, да је Србима у Хрватској нуђен план З-4, који је предвиђао много више аутономије и права него што данас имају Срби у тој држави, али су га они одбили.

Паметном доста. Нема више простора за „али“. Ко не гледа унапред, остане позади.