Цезар везаних руку

Блиски исток је и ове године доминирао светским збивањима. Убилачки ирачки хаос, разорни рат Израела и Хезболаха у Либану, палестинска драма. Иран је прича за себе. Вашингтон оптужује Техеран да покушава да направи атомску бомбу. Да ли ће САД отворити још један фронт? Бошко Јакшић и Мирослав Лазански, угледни коментатори "Политике" који су доста времена провели по врућем песку региона – често га различито тумачећи – дају своје визије за 2007. годину.

--------------------------------------------------------------------------

Када је марта 2003. кретао у рат против Ирака, Џорџ В. Буш ни у најгорим кошмарним сновима није могао да предвиди да ће та његова авантура за последицу имати претварање Ирана у озбиљну регионалну силу.

Цезар новог доба славодобитнички је прогласио месопотамску победу погледујући ка иранској висији. Рачунао је да ће уласком у Багдад маринским центурионима отворити врата за напредовање према још две престонице "осовине зла": Техерану и Дамаску. Како је све више тонуо у ирачки глиб, све више је претио.

Има ли Буш жељу да нападне Иран? Има. Авантуриста са визијом је уверен да би тиме осветио све своје претходнике којима је губитак Персије кост у грлу од времена исламске револуције 1979. и да би комплетирао стратешка и петролејска освајања.

Има ли Буш снаге да нападне Иран? Има. Као врховни командант могао би да нареди да се, мимо војника који као глинени голубови гину по Авганистану и Ираку, у регион пребаци још људства и ратног материјала.

Да ли је Буш у позицији да нападне Иран? Није. Такво лудило не допуштају му два постојећа фронта, али и више америчка јавност која га је због жеље за ратовањем казнила на допунским изборима за Конгрес везујући му руке у преосталом делу мандата.

Ако неће Американци, да ли би то у име глобалног америчког и сопственог безбедносног интереса могли да ураде Израелци, о чему се често спекулише и подсећа на израелско бомбардовање ирачког нуклеарног реактора Озирак?

Иран је у много повољнијој позицији него Ирак 1981. Техеран има – либанске Хезболахе. Шиитска милиција могла би у случају израелског напада одмах да буде активирана. Израелска армија, која је јуна 1967. за шест дана потукла војске четири арапске државе, током летошњег рата ни за месец дана није успела да победи Хезболахе. Иранци рачунају да је то фактор узвраћања Израелаца.

Пошто је све јасније да од војног обрачуна нема ништа, Бушу је требало нешто понудити. Тако се дошло до санкција УН. Без обзира на ублажавања текста које је испословала Русија, санкције су дипломатски успех Вашингтона, тим већи јер Американци дуго траже да се Исламска Република казни – упркос тврђењима из САД да ЦИА нема никакве опипљиве доказе о иранској нуклеарној бомби.

Део проблема са Ираном је у томе што се Запад готово три деценије бавио верским, фундаменталистичким аспектима Исламске Републике заборављајући да је револуција ајатолаха Хомеинија била својеврсна декларација независности Ирана од САД и Британије.

Држећи се такве политике, Иран је постао регионална сила. Досегнуо је високе нивое моћи и утицаја захваљујући различитим факторима: драматичан раст цена нафте напунио је државну касу, Буш им је уклонио локалног ривала у Багдаду, а каснији ирачки избори су на власт у Ираку довели шиите који у Техерану виде најближег партнера.

Одговарајући на санкције, ирански председник, посвећени фундаменталиста Махмуд Ахмадинежад, показао је да је спреман да иде на заоштравања, па била она и драматична као у временима његовог идеолошког ментора Хомеинија. Документ Савета безбедности назвао је "парчетом поцепаног папира" и одмах одлучио да се убрза инсталирање 3.000 центрифуга за обогаћивање уранијума.