Мотиви за реформе

Током деведесетих година било је тешкоћа, али макар је постајала изразита политичка воља за ширењем ЕУ. То више није случај.

До састанка Европског савета у Копенхагену 2002, даље ширење чинило се као морална и историјска обавеза. Тако су то разумели не само политичари него и грађани Уније. Од тада до данас, у последњих неколико година, значење речи "проширење" промењено је у свести грађана ЕУ. Ентузијазам је временом сменила уздржаност, а затим и замор и одбијање. Код грађана старих чланица ЕУ у вези са проширењем данас преовлађује мишљење да је оно текло пребрзо, да је било превише експанзивно. Код држава које су ушле 2004. године, преовлађује утисак да је процес текао превише споро и да су стари Европљани били претврди и себични.

Од маја 2004, последњег таласа проширења, а поготово од неуспелих референдума у Француској и Холандији, претходно и будуће проширивање постало је изговор за све проблеме са којима се ЕУ суочава, укључујући и изазове глобализације. Унија данас плаћа цену што политичари нису успели да грађанима објасне позитивне економске ефекте одлуке о уласку десет нових чланица у мају 2004. То ће свакако утицати и на сваку следећу одлуку о уласку нових чланова.

Има и других разлога зашто је понестало политичке воље. Променили су се и политичари који воде земље ЕУ. Проширен је утисак да су у клуб примљене и земље које су нестабилне и на неки начин још увек недовршене демократије: Пољска, Словачка, Мађарска... Лошем утиску допринеле су и озбиљне политичке промене у овим земљама, после уласка у Унију. Недостатак подршке за улазак Турске дубоко је утемељен у јавном мнењу. Толико, да утиче и на преговоре које воде земље југоисточне Европе, па и Србија.

У принципу, ЕУ је у стању да интегрише и нове чланице механизмима које смо и до сада видели на делу: критеријуми из Копенхагена, перспектива чланства, стратегије за предприступање, условљавање, уговор о стабилизацији и придруживању, мониторинг реформи, преговори о чланству, прелазни периоди и на крају пута – пуно чланство. Чини се да је ово и преовлађујући став у Директорату за придруживање, у Европској комисији. Разумљиво, јер до сада је то био успешан модел.

Чланице ЕУ, међутим, не следе овај став. После неуспеха референдума о уставу, политички је неодрживо претварати се као да се ништа није променило. Већина држава чланица није спремна да додели статус члана ЕУ новим државама зато што би то могло да води вишегодишњим интерним проблемима. Садашњи уговорни оквир у Унији базиран је на равнотежи малих, средњих и великих држава и равноправности у одлучивању. Већи број малих држава југоисточне Европе руши ову равнотежу и без устава или нових правила одлучивања у Унији, Европљани нису спремни да их приме.

Због тога се чини да ће путовање земаља као што је наша можда морати да потраје... Какво је сада стање у земљама чланицама ЕУ, њихови политичари просто нису спремни да плате интерну политичку цену за године несигурности.

Због тога су креирани нови инструменти. Помиње се "апсорпциони капацитет ЕУ" као нешто о чему посебно ваља водити рачуна. Помиње се и нови оквир (ако не баш услов) за преговоре као "садашња и будућа перцепција проширења од стране грађана ЕУ". Како год то назвали, резултат је да се, не само Србији, већ и њеним суседима шаљу негативни сигнали. Унија, која је иначе и до сада виђена као нека покретна мета, на овај начин постаје све мање привлачна. Оно што је била њена упоредна предност у односу на друге глобалне силе, као на пример САД, а то је тзв. мека моћ ЕУ којом она реформише своје будуће чланице у процесу преговарања, сада више није тако подстицајна за реформе на националном нивоу будућих чланица. Неки примећују да се тај губитак магнетне снаге ЕУ види у застоју реформи у Турској и Украјини. Ризик је очигледан, земље кандидати су све мање спремне да прихвате болне и непопуларне реформе јер бледи перспектива пуноправног чланства. С друге стране, ЕУ није спремна да одлучније води преговоре ка чланству, јер реформе нису довољне. Затворени круг...

Потребно је мењати ову логику. Потребно је да се унутар земаља које се кандидују покрене озбиљнија дебата о ЕУ перспективама и зашто су суштинске реформе потребне. Била би то демонстрација друштвене зрелости појединих држава.

Ако кренемо од земље до земље видећемо да су и неке од оних десет земаља које су 2004. године ушле у Унију, већ биле другоразредни чланови, јер је уместо пуне слободе кретања радне снаге остављен вишегодишњи прелазни период. То у још већој мери важи за Бугарску и Румунију које на неки начин постају трећеразредни чланови. Период прилагођавања временски је још дужи. То ће бити најбрижљивије надгледани нови чланови. Личи на концентричне кругове. Оно што одржава кохезију Уније то је једнакост у одлучивању. Може се објаснити на два начина. Или ове две земље плаћају цену због тог промењеног односа унутар ЕУ према будућим или потенцијалним члановима, или оне заиста нису припремљене за чланство и ради се о претежно политичкој одлуци о пријему.

Из перспективе Београда, рекло би се да можда плаћају политичку цену растућем скептицизму међу грађанима ЕУ о Балкану. Из перспективе Брисела, Берлина и Париза, оне једноставно нису до краја спремне за чланство. Има много разлога зашто је (било) важно да се донесе одлука о њиховом пријему 1. јануара 2007. године, али онда се не треба чудити што је све више оних који говоре о двоструким стандардима унутар ЕУ у односу на проширење.

Горан Свилановић

Председавајући Првог радног стола у Пакту за стабилност Југоисточне Европе