Motivi za reforme

Tokom devedesetih godina bilo je teškoća, ali makar je postajala izrazita politička volja za širenjem EU. To više nije slučaj.

Do sastanka Evropskog saveta u Kopenhagenu 2002, dalje širenje činilo se kao moralna i istorijska obaveza. Tako su to razumeli ne samo političari nego i građani Unije. Od tada do danas, u poslednjih nekoliko godina, značenje reči "proširenje" promenjeno je u svesti građana EU. Entuzijazam je vremenom smenila uzdržanost, a zatim i zamor i odbijanje. Kod građana starih članica EU u vezi sa proširenjem danas preovlađuje mišljenje da je ono teklo prebrzo, da je bilo previše ekspanzivno. Kod država koje su ušle 2004. godine, preovlađuje utisak da je proces tekao previše sporo i da su stari Evropljani bili pretvrdi i sebični.

Od maja 2004, poslednjeg talasa proširenja, a pogotovo od neuspelih referenduma u Francuskoj i Holandiji, prethodno i buduće proširivanje postalo je izgovor za sve probleme sa kojima se EU suočava, uključujući i izazove globalizacije. Unija danas plaća cenu što političari nisu uspeli da građanima objasne pozitivne ekonomske efekte odluke o ulasku deset novih članica u maju 2004. To će svakako uticati i na svaku sledeću odluku o ulasku novih članova.

Ima i drugih razloga zašto je ponestalo političke volje. Promenili su se i političari koji vode zemlje EU. Proširen je utisak da su u klub primljene i zemlje koje su nestabilne i na neki način još uvek nedovršene demokratije: Poljska, Slovačka, Mađarska... Lošem utisku doprinele su i ozbiljne političke promene u ovim zemljama, posle ulaska u Uniju. Nedostatak podrške za ulazak Turske duboko je utemeljen u javnom mnenju. Toliko, da utiče i na pregovore koje vode zemlje jugoistočne Evrope, pa i Srbija.

U principu, EU je u stanju da integriše i nove članice mehanizmima koje smo i do sada videli na delu: kriterijumi iz Kopenhagena, perspektiva članstva, strategije za predpristupanje, uslovljavanje, ugovor o stabilizaciji i pridruživanju, monitoring reformi, pregovori o članstvu, prelazni periodi i na kraju puta – puno članstvo. Čini se da je ovo i preovlađujući stav u Direktoratu za pridruživanje, u Evropskoj komisiji. Razumljivo, jer do sada je to bio uspešan model.

Članice EU, međutim, ne slede ovaj stav. Posle neuspeha referenduma o ustavu, politički je neodrživo pretvarati se kao da se ništa nije promenilo. Većina država članica nije spremna da dodeli status člana EU novim državama zato što bi to moglo da vodi višegodišnjim internim problemima. Sadašnji ugovorni okvir u Uniji baziran je na ravnoteži malih, srednjih i velikih država i ravnopravnosti u odlučivanju. Veći broj malih država jugoistočne Evrope ruši ovu ravnotežu i bez ustava ili novih pravila odlučivanja u Uniji, Evropljani nisu spremni da ih prime.

Zbog toga se čini da će putovanje zemalja kao što je naša možda morati da potraje... Kakvo je sada stanje u zemljama članicama EU, njihovi političari prosto nisu spremni da plate internu političku cenu za godine nesigurnosti.

Zbog toga su kreirani novi instrumenti. Pominje se "apsorpcioni kapacitet EU" kao nešto o čemu posebno valja voditi računa. Pominje se i novi okvir (ako ne baš uslov) za pregovore kao "sadašnja i buduća percepcija proširenja od strane građana EU". Kako god to nazvali, rezultat je da se, ne samo Srbiji, već i njenim susedima šalju negativni signali. Unija, koja je inače i do sada viđena kao neka pokretna meta, na ovaj način postaje sve manje privlačna. Ono što je bila njena uporedna prednost u odnosu na druge globalne sile, kao na primer SAD, a to je tzv. meka moć EU kojom ona reformiše svoje buduće članice u procesu pregovaranja, sada više nije tako podsticajna za reforme na nacionalnom nivou budućih članica. Neki primećuju da se taj gubitak magnetne snage EU vidi u zastoju reformi u Turskoj i Ukrajini. Rizik je očigledan, zemlje kandidati su sve manje spremne da prihvate bolne i nepopularne reforme jer bledi perspektiva punopravnog članstva. S druge strane, EU nije spremna da odlučnije vodi pregovore ka članstvu, jer reforme nisu dovoljne. Zatvoreni krug...

Potrebno je menjati ovu logiku. Potrebno je da se unutar zemalja koje se kandiduju pokrene ozbiljnija debata o EU perspektivama i zašto su suštinske reforme potrebne. Bila bi to demonstracija društvene zrelosti pojedinih država.

Ako krenemo od zemlje do zemlje videćemo da su i neke od onih deset zemalja koje su 2004. godine ušle u Uniju, već bile drugorazredni članovi, jer je umesto pune slobode kretanja radne snage ostavljen višegodišnji prelazni period. To u još većoj meri važi za Bugarsku i Rumuniju koje na neki način postaju trećerazredni članovi. Period prilagođavanja vremenski je još duži. To će biti najbrižljivije nadgledani novi članovi. Liči na koncentrične krugove. Ono što održava koheziju Unije to je jednakost u odlučivanju. Može se objasniti na dva načina. Ili ove dve zemlje plaćaju cenu zbog tog promenjenog odnosa unutar EU prema budućim ili potencijalnim članovima, ili one zaista nisu pripremljene za članstvo i radi se o pretežno političkoj odluci o prijemu.

Iz perspektive Beograda, reklo bi se da možda plaćaju političku cenu rastućem skepticizmu među građanima EU o Balkanu. Iz perspektive Brisela, Berlina i Pariza, one jednostavno nisu do kraja spremne za članstvo. Ima mnogo razloga zašto je (bilo) važno da se donese odluka o njihovom prijemu 1. januara 2007. godine, ali onda se ne treba čuditi što je sve više onih koji govore o dvostrukim standardima unutar EU u odnosu na proširenje.

Goran Svilanović

Predsedavajući Prvog radnog stola u Paktu za stabilnost Jugoistočne Evrope