Лоши текстови, још горе књиге

СУБОТИЦА – Норберт је пуних дванаест година, кроз основну и средњу школу, два пута недељно учио српски језик као нематерњи, али када је уписао грађевински факултет схватио је да, осим неколико фраза за свакодневну употребу, не влада језиком на коме треба да полаже испите. Сада је уписао курс српског и с додатном мотивацијом убрзано савладава основе језика с којим је у свакодневном контакту.

Генерације деце знају да нико из разреда у којима је наставни језик мађарски није научио српски на часу, и обрнуто – док је мађарски језик био обавезан у одељењима са српским као наставним језиком, нико мађарски није научио у школи. Мада живе у окружењу где се у готово свакој продавници обраћају са "изволите" – "tessek", испоставило се да се други језик средине савладава искључиво у породици, уколико има слуха за ту потребу, или кроз игру са вршњацима. Зато обавезна два часа седмично кроз 12 година школовања представљају углавном трошење времена, енергије и новца и наставника и ученика, без ефекта.

Сви професори осам средњих школа у Суботици оцењују да уџбеници не одговарају потребама ученика, такође, сви кажу да ђацима недостају говорне вежбе, а више од 70 одсто професора сматра да граматика није обрађена на начин који одговара узрасту ученика. Готово идентично је и у 22 основне школе, где скоро 92 одсто професора каже да им недостају говорне вежбе, а близу 90 одсто њих сматра да избор текстова није одговарајући, док сви до једног сматрају да уџбеници не одговарају потребама ученика. Сличан став имају и ученици.

До ових, по наставне планове и програме и употребљивост уџбеника, катастрофалних података није дошла нека званична, државна институција забринута за квалитет наставе, већ професори којима је дозлогрдило да се међусобно једни другима јадају на тешкоће у настави.

Мр Ђорђе Сабо, професор српског језика у Економској средњој школи, као и његове колеге мр Драгана Францишковић са Учитељског факултета, Александар Славов из Гимназије и мр Јадранка Којић, из Техничке школе, спровели су ово истраживање у намери да покрену промену наставног плана и програма, па и израду нових уџбеника. Они су, заједно са средњошколским професорима Моником Пољваш и Александром Догнаром, сачинили и прву идејну структуру могућег наставног плана за учење српског као нематерњег језика, уводећи више говорних вежби кроз ситуационе текстове, залажући се за паралелно учење граматике кроз текстове, док је избор текстова битно измењен.

– Књижевни текстови су у великој мери неодговарајући, на пример дело Иве Андрића упознају кроз "Причу о кмету Симану" која врви од турцизама, које треба објашњавати и ученицима којима је српски матерњи језик. Програм је застарео, неприлагођен узрасту, са избором текстова који је и по својој идеолошкој садржини одавно превазиђен – објашњава мр Сабо. Међутим, такви уџбеници се још не повлаче из наставе, али уместо воље за савладавање језика, они на ученике делују готово одбојно, поготово у поређењу са, рецимо, уџбеницима енглеског језика који "траже" активног ученика.

Готово истовремено када су суботички професори формулисали своју иницијативу за промену наставног плана за учење српског као нематерњег језика, почетком децембра у Извршном већу Војводине одржана је конференција на тему "Унапређивање двојезичности и интеркултуралности код деце у Војводини". Интересантно је да су, осим професора из Војводине, присуствовали и представници школа из Новог Пазара, Бујановца и Босилеграда у којима се такође учи српски као нематерњи. Конференцију је организовао Педагошки завод Војводине, уз подршку Мисије ОЕБС-а у Војводини. Конференција је дала задатак основним и средњим школама да своје примедбе и искуства проследе ПИВ-у. За то време четворо суботичких професора се нада да ће њихов предлог за промену наставног плана моћи да добије подршку у покрајинском секретаријату за образовање.