Зашто Србија ћути

Скоро годину дана после референдума, у току je процес доношења новог устава Црне Горе као израза њеног државног и институционалног конституисања. У нацрту овог текста наводи се да у Црној Гори живе црногорски народ и остали аутохтони народи и грађани и на тај начин се формулише тзв. грађански карактер црногорске државе. Али нигде се не помиње који су то аутохтони народи, нити се уставним одредбама обезбеђује заштита културних, друштвених и политичких интереса и права тих "аутохтоних" народа. У уставној расправи чак се могло чути да се ради о староседелачким народима. Овим предлогом није гарантована заштита мањинских права. Зато је с правом постављена дилема коју је формулисала Ана Трбовић: "Да ли су грађани Црне Горе који су се изјаснили као Срби или Албанци на последњем попису аутохтони народ или мањина и која права они имају?

Да би припадници одређеног народа/мањине остварили права, потребно је да се та права изричито пропишу уставом, а често и посебним законом. То значи да на основу Нацрта устава Црне Горе, Срби у Црној Гори не могу да траже одржавање наставе на српском језику, употребу српских симбола или одређену заступљеност у разним политичким и законодавним телима – осим ако неки нови, посебни закон о аутохтоним народима/мањинама тако не пропише".

И, док се у црногорској јавности води веома бурна политичка дебата, у Србији о положају двеста хиљада становника Црне Горе, декларисаних као Срби, влада општи мук. Тек се спорадично пробије нека информација или коментар у вези са уставном расправом. Стиче се, зато, утисак да је владајућој политичкој елити у Србији свеједно како ће и на који начин институционално бити решено питање положаја српског народа у Црној Гори. Да ли ће српски народ бити конститутивни чинилац црногорског државног и политичког устројства или ће бити сведен на једну од мањина, какав ће бити положај СПЦ, како ће бити решено питање назива и употребе службеног језика – све су то веома важна питања која очигледно много не дотичу нашу политичку елиту и нашу јавност. Као да је овде завладао прећутни договор да се сада не отвара питање положаја српског народа јер би то вероватно, судећи по понашању наших власти, ослабило преговарачку позицију српске државе у вези са решавањем статуса Косова. Реч је само о још једном у низу сведочанстава о томе у којој мери је српска политичка елита неспособна и неспремна да јасно, отворено и без политикантских калкулација формулише и заступа српски национални интерес и да на тај начин, као што то иначе чине многе државе, води рачуна о интересима свог народа.

У том смислу, може бити веома поучна изјава Петра Турчиновића, хрватског амбасадора у Црној Гори: "Евидентно је да је на подручју Боке которске дошло до опадања броја Хрвата. Због тога смо врло осетљиви на статус Хрвата у Црној Гори. С великом пажњом чекамо устав да видимо како ће питање мањина бити решено".

Овако наступа дипломатски представник државе која се не либи да поставља питање положаја свог народа у суседној земљи. Србија то није у стању да уради јер и нема амбасадора у Црној Гори, али зато амбасадорка Црне Горе није пропустила прилику да у недавно објављеном великом и отужном разговору образложи позицију своје земље у односу на Србију као пријатељску државу, не помињући при том ни једно од спорних питања. Она је том приликом изјавила да су односи Србије и Црне Горе били часни и да ће такви и остати. Да ли часни односи подразумевају и недавну пресуду подгоричког суда којом су на затвор осуђени чланови удружења за заштиту српског језика и ћирилице, уз образложење да су својом одбраном српског језика подстицали грађанску непослушност у Црној Гори?

Није забележено да се нека од медијски веома експонираних организација за људска права у Србији заложила за одбрану људских права професора српског језика који су већ дуже време изложени беспримерном прогону. Овде је вероватно у питању проблем политичке коректности, јер није баш политички упутно да се наше душебрижничке организације за заштиту људских права баве и заштитом људских права оних који желе да говоре српским језиком, којим иначе говори велика већина становника Црне Горе.

Да ли у поменуте "часне односе" спада и фалсификовање историје у ђачким уџбеницима, о чему у књизи "Антисрпство у уџбеницима историје у Црној Гори" пише др Александар Стаматовић. "Историја је истина о прошлости, али у Црној Гори она је потпуно преображена, до несхватљивих размера, јер су писци-аутори само пуки извршиоци једне идеологије и власти, партије и личности. Оно што се данас дешава у Црној Гори представља процес мењања колективне свести, а са тим и колективног памћења једног народа... Као основица за све то треба да послужи фалсификована и измишљена прошлост".

О овим драстичним појавама кршења људских права и својеврсном идеолошком инжењерингу који се у Црној Гори спроводи упорно и веома систематично, у Србији се говори само у ретким приликама. Истрајно и одлучно реагује само Српска православна црква, и сама изложена тешким нападима у сталном покушају да буде у потпуности маргинализована и сведена на једну од религијских заједница. Покушај одузимања имовине Митрополије црногорско-приморске довољно говори о каквим је насртајима реч.