Zašto Srbija ćuti

Skoro godinu dana posle referenduma, u toku je proces donošenja novog ustava Crne Gore kao izraza njenog državnog i institucionalnog konstituisanja. U nacrtu ovog teksta navodi se da u Crnoj Gori žive crnogorski narod i ostali autohtoni narodi i građani i na taj način se formuliše tzv. građanski karakter crnogorske države. Ali nigde se ne pominje koji su to autohtoni narodi, niti se ustavnim odredbama obezbeđuje zaštita kulturnih, društvenih i političkih interesa i prava tih "autohtonih" naroda. U ustavnoj raspravi čak se moglo čuti da se radi o starosedelačkim narodima. Ovim predlogom nije garantovana zaštita manjinskih prava. Zato je s pravom postavljena dilema koju je formulisala Ana Trbović: "Da li su građani Crne Gore koji su se izjasnili kao Srbi ili Albanci na poslednjem popisu autohtoni narod ili manjina i koja prava oni imaju?

Da bi pripadnici određenog naroda/manjine ostvarili prava, potrebno je da se ta prava izričito propišu ustavom, a često i posebnim zakonom. To znači da na osnovu Nacrta ustava Crne Gore, Srbi u Crnoj Gori ne mogu da traže održavanje nastave na srpskom jeziku, upotrebu srpskih simbola ili određenu zastupljenost u raznim političkim i zakonodavnim telima – osim ako neki novi, posebni zakon o autohtonim narodima/manjinama tako ne propiše".

I, dok se u crnogorskoj javnosti vodi veoma burna politička debata, u Srbiji o položaju dvesta hiljada stanovnika Crne Gore, deklarisanih kao Srbi, vlada opšti muk. Tek se sporadično probije neka informacija ili komentar u vezi sa ustavnom raspravom. Stiče se, zato, utisak da je vladajućoj političkoj eliti u Srbiji svejedno kako će i na koji način institucionalno biti rešeno pitanje položaja srpskog naroda u Crnoj Gori. Da li će srpski narod biti konstitutivni činilac crnogorskog državnog i političkog ustrojstva ili će biti sveden na jednu od manjina, kakav će biti položaj SPC, kako će biti rešeno pitanje naziva i upotrebe službenog jezika – sve su to veoma važna pitanja koja očigledno mnogo ne dotiču našu političku elitu i našu javnost. Kao da je ovde zavladao prećutni dogovor da se sada ne otvara pitanje položaja srpskog naroda jer bi to verovatno, sudeći po ponašanju naših vlasti, oslabilo pregovaračku poziciju srpske države u vezi sa rešavanjem statusa Kosova. Reč je samo o još jednom u nizu svedočanstava o tome u kojoj meri je srpska politička elita nesposobna i nespremna da jasno, otvoreno i bez politikantskih kalkulacija formuliše i zastupa srpski nacionalni interes i da na taj način, kao što to inače čine mnoge države, vodi računa o interesima svog naroda.

U tom smislu, može biti veoma poučna izjava Petra Turčinovića, hrvatskog ambasadora u Crnoj Gori: "Evidentno je da je na području Boke kotorske došlo do opadanja broja Hrvata. Zbog toga smo vrlo osetljivi na status Hrvata u Crnoj Gori. S velikom pažnjom čekamo ustav da vidimo kako će pitanje manjina biti rešeno".

Ovako nastupa diplomatski predstavnik države koja se ne libi da postavlja pitanje položaja svog naroda u susednoj zemlji. Srbija to nije u stanju da uradi jer i nema ambasadora u Crnoj Gori, ali zato ambasadorka Crne Gore nije propustila priliku da u nedavno objavljenom velikom i otužnom razgovoru obrazloži poziciju svoje zemlje u odnosu na Srbiju kao prijateljsku državu, ne pominjući pri tom ni jedno od spornih pitanja. Ona je tom prilikom izjavila da su odnosi Srbije i Crne Gore bili časni i da će takvi i ostati. Da li časni odnosi podrazumevaju i nedavnu presudu podgoričkog suda kojom su na zatvor osuđeni članovi udruženja za zaštitu srpskog jezika i ćirilice, uz obrazloženje da su svojom odbranom srpskog jezika podsticali građansku neposlušnost u Crnoj Gori?

Nije zabeleženo da se neka od medijski veoma eksponiranih organizacija za ljudska prava u Srbiji založila za odbranu ljudskih prava profesora srpskog jezika koji su već duže vreme izloženi besprimernom progonu. Ovde je verovatno u pitanju problem političke korektnosti, jer nije baš politički uputno da se naše dušebrižničke organizacije za zaštitu ljudskih prava bave i zaštitom ljudskih prava onih koji žele da govore srpskim jezikom, kojim inače govori velika većina stanovnika Crne Gore.

Da li u pomenute "časne odnose" spada i falsifikovanje istorije u đačkim udžbenicima, o čemu u knjizi "Antisrpstvo u udžbenicima istorije u Crnoj Gori" piše dr Aleksandar Stamatović. "Istorija je istina o prošlosti, ali u Crnoj Gori ona je potpuno preobražena, do neshvatljivih razmera, jer su pisci-autori samo puki izvršioci jedne ideologije i vlasti, partije i ličnosti. Ono što se danas dešava u Crnoj Gori predstavlja proces menjanja kolektivne svesti, a sa tim i kolektivnog pamćenja jednog naroda... Kao osnovica za sve to treba da posluži falsifikovana i izmišljena prošlost".

O ovim drastičnim pojavama kršenja ljudskih prava i svojevrsnom ideološkom inženjeringu koji se u Crnoj Gori sprovodi uporno i veoma sistematično, u Srbiji se govori samo u retkim prilikama. Istrajno i odlučno reaguje samo Srpska pravoslavna crkva, i sama izložena teškim napadima u stalnom pokušaju da bude u potpunosti marginalizovana i svedena na jednu od religijskih zajednica. Pokušaj oduzimanja imovine Mitropolije crnogorsko-primorske dovoljno govori o kakvim je nasrtajima reč.