Зато људи одлазе

Поводом текста ,,Емигрантика или освртање у гневу”, Политика, 2. децембра

Будући да сам у емиграцији рођен, будући да сам живео и радио у више земаља, укључујући ту и десетогодишњи рад у Србији, будући да предајем нашу културу и језик на Универзитету у Паризу, будући дакле да сам по култури и духовној свести колико Србин толико и Европљанин, либералних и индивидуалистичких стремљења, сматрам се позваним да реагујем на олака уопштавања и преке судове који се у Београду пречесто изричу у виду некаквих друштвених ,,вјерују” поводом емиграције, а чији је последњи, додуше конфузни експонент, Лазићева.

Емиграција је комплексни феномен и њена слика није јединствена. Америчка је најстарија и уграђена је у само ткиво америчке самосвести. Ђорђе Рибар је био Милошев устаник пре него што је постао Џорџ Фишер, борац за независни Тексас. Водиле су га идеје о универзалним људским правима америчке и француске револуције.

Он је прво име у тој нисци научника, политичара, академских радника, редитеља и глумаца који су суделовали у образовању америчке културне особности. Европска је емиграција слична: још од седамнаестог века Срби граде своје каријере у Венецији, Бечу, Будиму, Русији, где год им је то било могуће, будући да су домаће околности биле радикално неповољне поводом питања личног благостања и (или) интелектуалног рада.

Србија је прегрмела двадесети век лишена демократских институција и демократске праксе. Краљевска емиграција је била еминентно интелектуална (такозвани четници Радмиле Лазић). Лондонско удружење писаца било је објективно значајније од тадашњи поратних удружења писаца који су неговали мемоарску прозу у Титовој Југославији.

Радници емигранти из шездесетих година, као и они из деведесетих, били они школовани или не, нису простаци, нити политички фанатици, нити фашисти. Знате ли да већина тих сељака зебе од повратка у Србију и нема намеру да своје пензионерске дане проведе у земљи рођења? Зар ви нисте свесни да су наши кућни пријатељи Немци, Французи, Арапи, Грци, наши суграђани, где год ми живели?

Тврдити да емиграција живи у гету значи бавити се паролама, а не вршити озбиљан социолошки рад. Брозовско устројство садашње Србије утиче на тај беспрекидни ланац напуштања земље: у Србији се личност не препознаје по квалитету и доказаним способностима него по слепој партијској оданости. Вишедеценијска пракса државне корупције онеспособила је људе за слободно предузетништво. Правила понашања су нејасна и, у пословању, преовлађује лов у мутном. Институције су порозне. Институције су подређене партитократији, институције не постоје. Зато људи одлазе.

Отуда и пизма. Гнев. Огорченост коју Лазићева примећује. Али то постоји само у једном сегменту људске психе и више је везано за сећања него на конкретни, свакодневни живот. Људски је живот исувише кратак да би се човек обазирао на пређашње стање: а уколико волимо Србију (и гнев је одраз љубавног односа), то још не значи да не волимо Далмацију, Хрватско загорје, Сарајево, Берлин, Сибир или шта год већ жели госпођа Лазић да се воли.

Ми, у емиграцији, нисмо људи мржње већ саживота. У Саживоту сам рођен. У саживоту одрастао. У саживоту ћу да умрем. Моје интелектуално дело припада подједнако Србима, колико Југословенима или Европљанима. Ми смо, у емиграцији, доситејевци – већ и по самом рођењу (уосталом, као и он). становници света. И, да не буде забуне, овде превасходно мислим на „малог”, „нешколованог”, „формално необразованог” човека. Моралност и поштење нису ни у каквој вези са збиром диплома и признања. Као што рече један од коментатора: разлог напуштања Србије јесте често питање ПОШТЕЊА.

Оријентални језици, Париз