Zato ljudi odlaze

Povodom teksta ,,Emigrantika ili osvrtanje u gnevu”, Politika, 2. decembra

Budući da sam u emigraciji rođen, budući da sam živeo i radio u više zemalja, uključujući tu i desetogodišnji rad u Srbiji, budući da predajem našu kulturu i jezik na Univerzitetu u Parizu, budući dakle da sam po kulturi i duhovnoj svesti koliko Srbin toliko i Evropljanin, liberalnih i individualističkih stremljenja, smatram se pozvanim da reagujem na olaka uopštavanja i preke sudove koji se u Beogradu prečesto izriču u vidu nekakvih društvenih ,,vjeruju” povodom emigracije, a čiji je poslednji, doduše konfuzni eksponent, Lazićeva.

Emigracija je kompleksni fenomen i njena slika nije jedinstvena. Američka je najstarija i ugrađena je u samo tkivo američke samosvesti. Đorđe Ribar je bio Milošev ustanik pre nego što je postao Džordž Fišer, borac za nezavisni Teksas. Vodile su ga ideje o univerzalnim ljudskim pravima američke i francuske revolucije.

On je prvo ime u toj nisci naučnika, političara, akademskih radnika, reditelja i glumaca koji su sudelovali u obrazovanju američke kulturne osobnosti. Evropska je emigracija slična: još od sedamnaestog veka Srbi grade svoje karijere u Veneciji, Beču, Budimu, Rusiji, gde god im je to bilo moguće, budući da su domaće okolnosti bile radikalno nepovoljne povodom pitanja ličnog blagostanja i (ili) intelektualnog rada.

Srbija je pregrmela dvadeseti vek lišena demokratskih institucija i demokratske prakse. Kraljevska emigracija je bila eminentno intelektualna (takozvani četnici Radmile Lazić). Londonsko udruženje pisaca bilo je objektivno značajnije od tadašnji poratnih udruženja pisaca koji su negovali memoarsku prozu u Titovoj Jugoslaviji.

Radnici emigranti iz šezdesetih godina, kao i oni iz devedesetih, bili oni školovani ili ne, nisu prostaci, niti politički fanatici, niti fašisti. Znate li da većina tih seljaka zebe od povratka u Srbiju i nema nameru da svoje penzionerske dane provede u zemlji rođenja? Zar vi niste svesni da su naši kućni prijatelji Nemci, Francuzi, Arapi, Grci, naši sugrađani, gde god mi živeli?

Tvrditi da emigracija živi u getu znači baviti se parolama, a ne vršiti ozbiljan sociološki rad. Brozovsko ustrojstvo sadašnje Srbije utiče na taj besprekidni lanac napuštanja zemlje: u Srbiji se ličnost ne prepoznaje po kvalitetu i dokazanim sposobnostima nego po slepoj partijskoj odanosti. Višedecenijska praksa državne korupcije onesposobila je ljude za slobodno preduzetništvo. Pravila ponašanja su nejasna i, u poslovanju, preovlađuje lov u mutnom. Institucije su porozne. Institucije su podređene partitokratiji, institucije ne postoje. Zato ljudi odlaze.

Otuda i pizma. Gnev. Ogorčenost koju Lazićeva primećuje. Ali to postoji samo u jednom segmentu ljudske psihe i više je vezano za sećanja nego na konkretni, svakodnevni život. Ljudski je život isuviše kratak da bi se čovek obazirao na pređašnje stanje: a ukoliko volimo Srbiju (i gnev je odraz ljubavnog odnosa), to još ne znači da ne volimo Dalmaciju, Hrvatsko zagorje, Sarajevo, Berlin, Sibir ili šta god već želi gospođa Lazić da se voli.

Mi, u emigraciji, nismo ljudi mržnje već saživota. U Saživotu sam rođen. U saživotu odrastao. U saživotu ću da umrem. Moje intelektualno delo pripada podjednako Srbima, koliko Jugoslovenima ili Evropljanima. Mi smo, u emigraciji, dositejevci – već i po samom rođenju (uostalom, kao i on). stanovnici sveta. I, da ne bude zabune, ovde prevashodno mislim na „malog”, „neškolovanog”, „formalno neobrazovanog” čoveka. Moralnost i poštenje nisu ni u kakvoj vezi sa zbirom diploma i priznanja. Kao što reče jedan od komentatora: razlog napuštanja Srbije jeste često pitanje POŠTENjA.

Orijentalni jezici, Pariz