Falsifikati originala

Povodom teksta ,,Zato ljudi odlaze”, ,,Politika”, 6. decembra

Iako se uobičajilo, ne samo da se čita između redova – čemu smo decenijama učeni, već i da svako svoj lični tekst (i kontekst) upisuje u originalni tekst, menjajući i sadržaj i smisao prvobitnog teksta, ne pristajem da se u moj tekst učitava ono čega nema.

A nema: nijedne reči osude ljudi koji su iz ovih ili onih razloga, bilo kada, otišli iz zemlje, domovine, prebivališta, kako god je (ih) zvali i osećali. Rekoh li: Napustiti zemlju iz bilo kog razloga (ekonomskog, političkog, privatnog) legitimno je pravo izbora.

Imam dakle razumevanja za sve otišle (prijatelje, znane, i neznane) osim za one koji „kleveću i lažu”. Osvrćući se na Beograd i pljuju, samo muke svoje grleći kao da je svako od njih niko drugi do pravedni Jov.

Imam razumevanja (i simpatija) i za sve one koji su s pravom dezertirali ’91/92. kao i za one mlade, obrazovane ljude, čiji je odlazak doživljen kao „odlivanje mozgova”, smatrajući da je pošteno (takonapisah) što žale samo za burekom ili maminom sarmom, jer zemlja koja ih je pustila da odu, ne dajući im nikakvu šansu, nije zaslužila bolje sećanje.

Kada napisah, da je ostalo do dana-današnjeg da se pod dijasporom podrazumeva nekakav polupismen svet htela sam da ukažem na predrasudu koja postoji o dijaspori, a ne da je tako kvalifikujem. Pogotovu ne drugu i treću generaciju naših iseljenika. Ipak, devedesete su Srbiji donele većinski intelektualnu emigraciju (i to napisah).

Moja namera nije bila da sve emigrante strpam u jedan koš, ili ne daj bože u geto (kako mi pripisuje moj lični revnosni čitalac-uhoda, B. L.), o tome govori i moj pokušaj klasifikacije koji nužno uopštava, zanemarujući pojedinačne, različite sudbine. Blistave i manje blistave. Te tako izvan ovog konteksta ostadoše i dostojanstvene biografije Slobodana Jovanovića, Miloša Crnjanskog, Desimira Tošića, Čarlsa Simića, i mnogih drugih.

Moja ambicija i nije bila da se bavim sociološkom analizom naše emigracije, nije mi namera da pišem njihovu istoriju, pretpostavljam da ima pozvanijih. To je bio samo jedan autorski pogled koji nikako ne isključuje drukčija svedočenja, i druge poglede na ovu kompleksnu temu, očigledno osetljivu, bolnu, i povrh svega, tabuiziranu.

Žalim zato što je moj tekst izazvao toliko nezadovoljstva, žuči, i nerazumevanja. Kao što žalim što je „Politika”dozvolila da sa njenih onlajn stranica protiv mene vodi kampanju čovek nepouzdanog identiteta (budući da se uvek predstavlja drugim imenom, ali sadržaj njegovih rekcija je već odavno prepoznatljiv), te mu se još ustupa i prostor u novinama.

Za ovu javnu priliku ta se persona preoblači u togu profesora – naše kulture i jezika na katedri za orijentalistiku (!) u Parizu, navlači krinku humaniste, liberala, sledbenika prosvetiteljskih ideja i kosmopolite, propuštajući da svom profilu doda i svoja pesnička (ne)dostignuća. Ovakav mimikrijski profil može biti i drukčije dijagnosticiran, ali ja ne bih da se njime bavim, budući da toponimi koje u tekstu B.L. koristi (eksponent, preki sudovi iz Beograda, Brozovo ustrojstvo sadašnje Srbije i sl.) pripadaju određenom tipu mišljenja sa kojim ne bih da vodim dijalog.

Pesnikinja