ХОД ПО МИНСКОМ ПОЉУ

Сви главни уредници су исти, сведочим главом и брадом. Дају вам тему, одреде рок и с неком врстом перверзне знатижеље чекају да прочитају како ћете се изборити с питањем ко ће формирати владу и шта ће томе ко је формира бити приоритети.

Да је моја моћ погађања толика одавно бих добио "седмицу" на Лото-у и после бих писао само због задовољства. Најдаље сам догурао до четири погођена броја и то, на жалост, сабрано на два лутријска тикета, па искрено препоручујем читаоцу да текст који следи прихвати с великим зрном соли, као неку врсту нагађања, чиме се читалац, признаће и сам, бави барем у кругу пријатеља кад се окупе око славског печења.

Другим речима, немам нека посебна сазнања, не истражујем јавно мњење, не пондеришем узорке на целину бирачког тела, нити владам било којом техником, која, гле чуда, у зависности од техничара избацује врло различите резултате испитивања јавног мњења, па се сваки пут изненадимо колико је јак онај који је платио, а слаб онај који није одрешио кесу.

Али, ваљда сам се накупио довољно искуства па на политичким кладионицама пролазим боље него с играма на срећу. Мање више погађам распоред снага после изборних утрка, можда и зато што не пројектујем у те прогнозе лична политичка очекивања, па, рецимо и симпатије, већ се трудим да реално одмерим колико ће људи изаћи да гласа и како ће се листићи из кутије прелити на странке, односно на наш живот.

Отуда ми је много тежи онај други део теме – шта ће бити приоритет нове владе? Људски гледано, прво ће да одахну. Већ сам, наиме, прогнозирао да ће састављање владе бити јако тежак посао с обзиром да неће бити апсолутног изборног победника и да ће морати да се праве постизборне коалиције оптерећене програмским, људским и свим другим различитостима између потенцијалних партнера.

А кад одахну, вероватно и ми с њима, испоставиће се да неће влада одређивати приоритете, већ ће им дневни ред бити наметнут – Косово, сарадња с Хашким трибуналом и тешко остварива социјална сигурност и економски напредак.

Мислим да је око Косова и Хага све, мање-више, јасно и да ће се ствари средити уколико новој влади буде остављен некакав маневарски простор за одбрану сопственог и националног достојанства. Верујем да ће и рокови за пресецање та два чвора на омчи око врата сваке одговорне владе бити флексибилни, без обзира на папире и ноте које ће кружити институцијама, осим уколико се не догоди чудо па Српска радикална странка буде апсолутни изборни победник, што се неће догодити.

Они, радикали, после превременог отварања Шешељевог тестамента, немају шанси ни да уђу у неку коалицију, све и кад би неко хтео с њима да дели власт и у годинама које следе круниће свој изборни потенцијал смањивањем бројности лумпенпролетера у Србији. Читам како Александар Вучић води кампању нападом на спрегу тајкуна и других партија и с поносом каже да у њих нема таквих, што је и логично. Откуд му идеја да би, на пример, Мирослав Мишковић финансирао њихов пројект да се хлеб продаје за три динара по килограму.

Другим речима, нова влада Србије ће у 2007. години бити суочена с изазовом да, у преносном смислу, одреди прихватљиву цену хлеба. После једне успешне и прегрејане економске године биће тешко остваривати исте стопе раста и ценовне стабилности у условима сужених извора буџетских прихода од продаје државне имовине. Опстанак наде у бољи живот, као и помаци ка бољем животу, мораће да се заснују на реалним инвестицијама, а тога, хтели ми то да признамо или не, неће бити без политичке стабилности која, опет, неће бити успостављена без ампутације косовског и хашког питања.

Мислим да ће се у том троуглу одговорности – за Косово, Хаг и економски опоравак – кретати нова влада, а то ће више личити на ход по минском пољу него на трчање ка напретку, што нам, јел`те, обећавају у изборним порукама. Нова влада цео мандат отираће зној и сузе с народног лица и већ сам, унапред, пун искреног поштовања према оном ко се тог посла прихвати, ако га се прихвати из намера које су часније од углављивања својих партијских другара у управне одборе оних фирми које имају пара.

Највероватнија постизборна комбинација око формирања нове владе јесу преговори ДС и Коалиције ДСС – НС, подржане са, за обе стране, сварљивим Г 17 плус, уколико ови потоњи, наравно, прескоче цензус. Либерали Чеде Јовановића, сами су себе изузели из те врсте партнерства, све и да прескоче цензус у шта ни сами нису сигурни. Ту остаје и тихи партнер, СПС, за кога некако верујем да неће баш ове сезоне да нестане са српског политичког неба. Они би могли да обезбеде мањинску подршку свакој постизборној коалицији, а и цена коју траже није висока, ни политички ни материјално. Али, пазите, нисам написао ништа друго но да ће се на тим релацијама водити преговори. Дакле, нисам рекао и да ће преговори успети.

Појавила се ових дана мала, али не баш незаснована и на претходним искуствима неутемељена школа мишљења која прогнозира да ће бити немогуће саставити, не стабилну, већ било какву владу и да ћемо имати нове, ђурђевданске изборе. Очекујем да ће две највеће либерално – демократске партије, програмски барем, ДС и ДСС – НС, имати приближно једнаку подршку у гласачком телу, али не очекујем да ће то олакшати преговоре. Напротив. Формирање владе зависиће од груписања снага на дну табеле и нешто ми се чини да ће влада која буде формирана бити мање стабилна од мањинске владе Војислава Коштунице.

У годинама иза нас, а, богами, и за читав низ година унапред, давање народног мандата свакој влади биће у духу мађарске пословице – "Ево ти ништа и држи га добро".

Главни уредник недељника "Време"