Уметност – енергија просвећености

Сликар, критичар, писац и оснивач Музеја савремене уметности у Београду, Миодраг Б. Протић управо завршава трећи том "Нојеве барке". За разлику од прве две књиге овог дела у којем је аутор изнео своја књижевно-филозофска поимања личности и догађаја у протеклом веку када су се збила и два крвава светска рата и десила многа научна открића, у овом тому он посматра свет који се налази између две крајности – наде и апокалипсе.

Протићеве слике налазе се у многим значајним установима и музејима света, а о његовом уметничком и књижевном стваралаштву писали су најистакнутији наши и светски критичари. Писац је и двадесетак књига међу којима су "Савременици I, II", "Слика и смисао", "Облик и време", "Српско сликарство 20. века", "Отмица Европе" и, наравно, "Нојева барка I, II".

– Догађаје и проблеме који су почетком 21. века обележили судбоносним обртима и сазнањима, биће главна тема новог наставка "Нојеве барке". И сам континуитет појединих животних токова указује на морални и културни дисконтинуитет. Сматрам да се због новог контекста и његових последица 20. век и почетак 21. века и миленијума могу сагледати тек данас – каже Миодраг Б. Протић.

Каква је у данашњем контексту улога уметности уопште и слике посебно? Руку на срце, постмодернизам, о којем сте и Ви писали, није што је некад био. Куда сада тежи уметност? Приближава ли се оно "крају" као што је према Френсису Фукујами требало да се догоди "крај историје", можда и крај човечанства?

– На та питања не може се дати јединствен одговор: у свету је улога уметности велика, све већа, огромна. У нас мала, нејасна, све мања. Свесне важности те улоге – развијене земље и данас поштују оно што су већ Сократ, Платон, Аристотел и други одмах схватили: да је уметност енергија просвећености и просвећивања. Да она (наведена је музика) може утицати на решавање државних, друштвених проблема, јер "душу учи хармонији, ритму", "сновима праведности". Термин просвећености као својство уметности је сталан – од античке Грчке преузима га антички Рим, од античког Рима ренесанса, од ренесансе просветитељство и Француске револуције, а од ње данас – земље са највећим музејима света па чак и поједини anti art видови, неодадаисти из групе Флуксус, на пример.

Озбиљна времена захтевају озбиљно промишљање и деловање. Показало се да визуелна уметност убрзава интегрисање људског искуства дијалогом са масовним и појединачним посматрачем. Да је прича о "смрти" и "крају" уметности непојмљива у добу када се сваког месеца у свету планира или подигне неки музеј, када поједине музеје дневно посећује десетине хиљада људи.

Против заборава

Tо је, дакле, најважније за културу?

– Најважније је када се цела култура и уметничка заоставштина усмере у проучавање, сређивање и ширење просвећености. Ту улогу имају стара и модерена уметност, чији је пластични језик, као Мендељејев систем пластичких елемената, у 20. столећу довршен: потрошене су све типске формалне и садржајне могућности. Јер облик представља тоталитет од неколико чинилаца који се могу мењати, допуњавати, међусобно повезивати, али не и у бескрај откривати. Схватио сам да је тај нови пластични језик сваком уметнику омогућио аутентичан пластични говор као јединствен, непоновљив отисак његовог бића, а самој уметности плурализам индивидуалних ставова.

Међутим, да поновим, заборави ли се, или одбаци као "старо" оно што се показало као трајно, најбоље, увек ново – ново ће бити све скученије, сиромашније. Наука напредује, уметност се развија и зато прва слика преисторијског човека из шпиље иде до "дна будућности", у садашњост.

У свему томе каква је улога музеја?

– Поменули смо, огромна, незаменљива. Благодарећи музејима завештање прошлости рецепцијом се претвара у енергију садашњости. Данас је јасно да уметничко дело мимо музејске артикулисане поставке "онога што је било" (Ранке), и није сасвим схватљиво. Поготово није схватљиво авангардно дело мимо контекста на који је реаговало. Зато су у нуклеарној цивилизацији музеји установе које универзалним језиком и поставком интегришу свеколико искуство. Постали су школе, нове катедрале. Инструменти брзог масовног просвећивања: Лувр, дневно посети по 40 хиљада људи! Бобур и Орсеј такође. Они не констатују очигледно опасну кризу, они је смењују. И уче нас да сврха уметности није да одрази очигледно стање, него да га поправи, превазиђе.

Увиђајући то Француска је донела петогодишњи план "о развоју уметности и културе у школи", који полази од уверења да је уметничко, естетско васпитање интерактивни чинилац сазнања; да оно развија индивидуалне способности; олакшава већу доступност култури; смањује социјалну неједнакост. Слика је дакле окренута конструктивном хоризонту, "духовном омотачу историје", подизању и ширењу свести. Постаје шифра која у простору и времену тражи и налази "другог" и у "другом" своју актуелну суштину па јој зато припадају и сва тумачења и сви тренуци њеног живота у људском духу, као што, према Стросу, све верзије мита припадају одговарајућем миту. За критику је то изазов да уметничко дело као "недовршен симбол" доврши, открије његов "духовни еквивалент" и уведе у колективну свест. Новим тумачењем јучерашње постаје данашње, старо – ново, "вечито".

Слика је важна и за нове медије?

– Да. Технички проналасци фотографије, филма, телевизије ослободили су до тада једину мануелну слику фактографског документовања па је том заменом као уметност остала незаменљива. Филозофему да слика значи оно што представља заменила је филозофема да она представља оно што значи. Отуда би њено бекство из уметности у политику умногоме био нелогичан ангажман, јер су у изношењу и тумачењу политичког контекста нови медији неупоредиво ефикаснији – улазе у домове милијарде људи, обавештавају их о њему, али га и стварају "демократском" равнотежом добра и зла, истине и лажи, умног и тривијалног, врхунског и просечног, стварног и виртуелног. Међутим, растерећена, мануелна слика најбоље чини оно што једино она може да чини: окреће се конструктивном "хоризонту", "духовном омотачу историје", васпитању, чувању и подизању вредности људског живота; модернизовању "вечитих" и вечито актуелних садржаја.

"Велика уметност је немогућа или скоро немогућа, без темељне асимилације велике уметности претходних периода", сматра Гриндберг (што сам пре пола века, незнајући за њега, као аксиом заступао и сам у полемици са Гамулином, у часопису "Дело"). Без емоционалног и интелектуалног обнављања најбитнијих истина и вредности прошлости не може се изградити садашњост. Зато је данас примарна улога уметности катарза, уозбиљење. Како то постићи? Одговор је дат: јединством науке и културе, просвећеношћу која би изменила опасне људске циљеве и планетарним програмом окончала сиромаштво, отпочела нову, бољу историју човека, искључила ратове. Постигла истинску промену и спас. Залагао се за то и сам Опенхајмер, творац атомске бомбе, готово одмах по њеној експлозији.

Ново време као да је потисло праву уметност и то све због "трендова" које диктира "дух времена".

– Ако би се диктат сукцесије "трендова" наметао као "дух времена", биће уметности било би замењено бићем моде. Уметност која је у нашем времену не би била и уметност нашега времена, већ волунтаристички наметнута његова ознака: конформизам под маском своје супротности. Који у име високих циљева потискује слободу ниским насиљем. И укидајући начело аутентичности, битно својство човека, укуда и саму уметност која подразумева да поред једне стваралачке воље стане друга, па и трећа, супротна стваралачка воља. Јонеско је тврдио да се појавио критичар који не зна шта ће заступати сутра, али зна да ће заступати оно што буде владајуће.

Написали сте да је наша средина више деловала на нашу уметност него што је наша уметност деловала на њу. Сносимо због тога тешке последице. Које?

– Крајем осамдесетих и деведесетих почео је наш заборав "онога што је било". Дело се најчешће не сматра живом суштином, окренутом одређеном духовном хоризонту; збиром његових интерпретација. У свету је, да поновим, супротно: прошлост је институционално уведена у садашњост. А ми живе вредности, чим постану јучерашње и супротне нашем данашњем опредељењу, спуштамо у гробнице заборава. Питам се зато како да нас уметност изведе из "контекста" уместо да нас дефинисањем и описивањем у њега уводи? И најважније: како да на њега реагује просвећени ум? Свакако уважавањем оне другачије схваћене Ничеове историје, која данашњег истраживача неће само проучавати већ и подстицати. "Ми не желимо да служимо историји, саопштава он, само утолико, уколико она служи животу". Јер постоји "историјска граница" која као "болест времена" живот оштећује и изопачује.

"Историјско и неисторијско подједнако је нужно за здравље појединаца, народа и културе"; у преобиљу историје без "омотача неисторијског" човек престаје. Ниче дакле тражи "хоризонт", акцију. А његов претеча Кјеркегор, уз нешто ироније тражи понављање, питајући шта би живот био без њега. "Ко би пожелео да буде нека табла, на коју време свакога тренутка ставља неки нови запис". Сталним смењивањем, пролажењем новина – пролазност се убрзава. "Да с