Грешке које скупо коштају

Сања Домазет дипломирала је на Правном факултету у Београду, на одсеку за међународно право. Магистрирала је на Факултету политичих наука, где ради као предавач. Њена драма "Пуњене тиквице" премијерно је изведена у Југословенском драмском позоришту 1996. године. По истоименој драми, заједно са Слободаном Шијаном, написала је сценарио за целовечерњи филм. Драма Сање Домазет "Крила од олова", посвећена сликарки Милени Павловић Барили, извођена је у Београдском драмском позоришту. На радиофонском фестивалу Prix Italia 2004. године, нашу земљу представљала је њена радио драма "Фрида". Позоришна драма "Фрида" на репертоару је театра "Мадленијанум", где је премијерно приказана 2006.

У дневном листу "Данас" пише књижевну и позоришну критику. Сања Домазет је објавила књигу есеја "Анатомија заноса" и роман "Ко плаче", који је добио награде "Женско перо" и "Меша Селимовић".

Сања Домазет објавила је ове године роман "Азил" и књигу драма и прича "Моћ маске"(обе књиге објавио је Завод за уџбенике и наставна средства Београд). Роман "Ко плаче" преводи се на француски, бугарски и пољски језик, а роман "Азил" на француски. Ових дана почеле су у Београдском драмском позоришту пробе драме Сање Домазет "Дисхармонија"(рађене по мотивима истоименог романа А. Југовића). Комад режира Небојша Брадић, а премијера се очекује током фебруара 2007. године.

У азил долазе они за које у "стварном свету" више нема места, које је окружење одбацило. Таквих је данас све више?

– Два су тока романа "Азил". Један је везан уз Андреја, сликара који тражи изгубљену веру, смисао и љубав, а други је у вези са Александром, исцелитељем, који је управник малог азила за душевно оболеле, ситуираном на једном острву иза острва Крфа. У азилу који држи Александар налазе се и неки од оних које је друштво одбацило. Но, чини се да је данас степен одбацивања у људској заједници отишао корак даље. Некада смо имали отуђење о коме су говорили Сартр и Ками, а данас више није кључно да ли вас друштво одбацује или не, пошто је човек почео да одбацује самога себе. Ово је појава која је захватила, чини ми се, читав свет. Одбацујемо и оно што је највредније у нама, способност за љубав, за радост, за креацију. Човек данас врши унутарњу, тиху аутодеструкцију, кастрацију најфинијег у себи, узвишеног, моралног, теолози би рекли – боголиког, филозофи би то назвали моралним императивом, а песници – уништавање поетског.

Све се мање пише и говори о најсублимнијем и најлепшем у човеку – језик, суштинско од најсуштинскијег у нама, свео се на стотинак колоквијалних речи којима се пишу и новински текстови и литератрура, музика се махом свела на дисхармоничну баналију, о поетском и филозофском се још само говори спорадично и тек у понеким медијима који су енклава, азил у односу на јавни терор глупости који постоји у читавом свету. Човеков живот тихо се претворио у полагано самоубиство. Убијамо сами себе из дана у дан, упорно, систематично. Зато нам је и потребна оволика индустрија забаве и због тога она свуда око нас цвета. Човек сопствени нестанак, на који је пристао, у коме саучествује, жели од самог себе да сакрије. Себе убијамо тако што убијамо сопствено време, из часа у час, тако што обесмишљавамо сопствене животе, упорно и систематски, тако што тањимо, осиромашујемо наш језик и тиме слабимо културну матрицу из које смо потекли и коју ћемо или сачувати или нас неће још дуго бити.

Пуцањ у Бога

Ко сме да прими на себе улогу "судије" и некога прогласи болесним и пошаље га у азил?

– Данас сви судимо, непрекидно, из дана у дан. Што човек мање зна, лакше суди и пресуђује, а лакше се одлучује и на прекршај свих норми. У основи свих наших грешака је, махом, незнање. У двадесетпрвом веку, догодио нам се парадокс, ми смо информацију, обиље информација, заменили за знање, а информисаност смо почели да замењујемо са мудрошћу. Заменили смо унутарњи, психолошки екран са телевизијским, осећања са чулима, мишљење са суђењем. И то су грешке које скупо коштају, а чија наплата брзо стиже. Најгенијланије је о процесу пресуде и о суђењу самом, проговорио Кафка, у "Процесу", али не само у том делу, већ у комплетном опусу, и у "Дневницима". Слутим да сваки читалац ових редова у себи осећа неку врсту тихе, невидљиве, али свеприсутне кривице. Руси би то назвали "гризодушје". Шта се, заправо, догодило? Пуцали смо у Бога, не знајући да тиме пуцамо у себе, у оно божаснко и највредније у нама. Пуцали смо у Бога и сада тај метак полако ка нама путује.

И у овом "нашем свету" много је оних који би могли да постану становници азила?

– И последњи ће бити први – постулат је који се остварио и постварио. У многим областима, на много места, последњи су на месту првих. Али то није најстрашније. Најстрашније је што су они који су заузели престоле, места, позиције које им не припадају, у међувремену поверовали у сопствену обману и сада, пошто не могу да опстану на висинама где се налазе(у висинама је ређи ваздух и теже се дише), сопствене позиције спуштају на своју висину. Која није велика. Последњи, дакле, у многоме јесу постали први. Остао је само једна проблем: још увек велике групе људи, које су тога свесне. То су читаоци. Због њих писци пишу. Због њих ја пишем. Све књиге су писма.

"Чаробни брег" Томаса Мана је дуго, у великој мери и љубавно и очинско писмо свакоме од нас. И ја сам Ману и овог тренутка захвална што га је написао.Читање је дубоко љубавни чин. Не могу да читам оно према чему сам равнодушна, оно што, дакле, не волим, не могу да читам оне књиге од којих не добијам унутрању ватру. Писци су они, који, кад су најбољи, имају способност да зацеле ране које су нам нанели живот и људи. Неки од писаца спасли су не само мој живот, него и моју веру у људе, у постојање, у смисао. Рећу ћу само неколико имена: Пруст, Музил, Кафка, Ман, Бродски, Мандељштам, Цветајева.

У азилу завршавају слаби, који не успевају да се изборе са суровим светом. Они постају чланови "изабраног царства слабих"?

–Ви, изабрано царство слабих – максима је Св. Августина. Све оно што ће процветати, дати плода је крхко, нежно и слабо. Све оно што вреди на овој планети је слабо и повредиво. Онај ко је веровао у премоћ снаге и принципа јачег, започео је Други светски рат и учинио највећу срамоту од како је постојао људски род:основао је концентрационе логоре.Не желим да му изговорим име. Сви знамо на кога мислим. Све, дакле што на земљи вреди и ваља – слабо је и пропадљиво, зато што је сложено. Сложене структуре су , почесто, слабије структуре и најлакше склоне пропадању. Али је слабост највећа снага, јер се снага завршава сама у себи, а слабост расте, мења се, развија се, цвета. Одувек сам на страни слабих, одметника, губитника, отпадника, ахасфера, оних који сумњају, оних који верују, оних који се питају, оних који вагају у својим несаницама себе у свету и свет у себи. Ја сам, дакле, на страни људског срца, а не песнице.

Јунаци романа пате од недостатка љубави. А љубав је, чини се, лек од свега, па и од лудила. Љубав између мушкарца и жене, али и љубав између мушкарца и мушкарца?

– Љубав је дар и радост и спасење, ма у каквом год облику до нас стиже. Љубав коју добијамо од људи, доказ је да нас воли Бог. Љубав у нашим животима једини је доказ да смо заиста живи и једини разлог због кога вреди да живимо даље.

Христ је жив

Јунаке мучи и мисао о смрти. Смрт је ослобођење, живот је пад?

– Живот не мора бит пад и смрт не мора бити ослобођење. Живот који није пад је промишљен живот, живот у коме пратимо свесношћу сваку своју стопу, живот у коме имамо храбрости, снаге да се мењамо, у коме се свакодневно срећемо са стихијама. Живот – то је стихија. Ако не прихватимо да живимо у загрљају са стихијом, бићемо оборени. Но, постоји и стихија – ватра која нас уздиже, узноси и лечи. То је уметност. Али она је само маска, жива маска коју на своје лице воле да ставе љубав или Бог.

Живимо у земљи у којој је људима ковчег милији од кревета, а сан од буђења. Има ли нам спаса?

– Да. Верујем у постулат који сам већ навела: "И последњи ће бити први". Кад спустим руку на ово тло, осетим у њему живот који пулсира, буја, пени се. И у најстрашнијим годинама материјалне беде овде, седели смо у леденим биоскопским салама и ноћима гледали Тарковског, Висконтија, Бергмана, седели смо у леденим портама и молили се, себи, Богу. Време материјалне беде, онакве материјалне беде је, надам се, прошло. Сада је пред нама тежа битка. Треба се изборити са духовном бедом.

Људско зло, каже један од јунака, болест је коју ни медицина не може да лечи?

– Зло је наслеђе које нам је оставио демон када је прошао овом планетом. Зло је знак који нам је оставио демијург, проклетсво које се готово генетски преноси, код који нас уништава. Зло је коров који морамо требити свакога дана у себи. Сваког јутра, сваке вечери. Добро је биљка коју у себи морамо заливати. Свакога јутра. Сваке вечери. Али сада већ говоримо о молитвама.

Исус је на свим иконамна разапет. Зашто нема, пита се један од јунака, "тренутака среће", којих мора да је било у његовом животу. Као да смо спремнији за патњу, него за радост?