Јованове трубе апокалипсе

Лешеку Колаковском (1927), светски добро познатом пољском филозофу, који живи у Оксфорду, готово све његове књиге (око двадесетак) објављене су и на српском језику. И зато што је шездесетих година проглашен "антимарксистом" и "антикомунистом", "тоаталним ревизионистом и идеалистом", "агностиком", "мистиком" и "неосколастиком" избачен је с варшавског универзитета (1968), да би извесно време провео на универзитетима у САД, а затим, вративши се у Европу, наставио рад у Оксфорду (All Souls College). Још далеке 1965. године Колаковски је пољском партијском Политбироу отворено и храбро скресао у брк да задатак интелектуалаца у комунистичком покрету није да само беспоговорно проводе "мудре партијске директиве", него да и сами проверавају да ли су "те директиве заиста мудре"; да су, заправо комунизму потребни интелектуалци због њихове способности да мисле, а не због њиховог опортунизма. И какав је то, на крају, социјализам где филозофи и писци увек кажу исто што и генерали и министри, али увек после њих. Закључио је: режим који није способан да осигура добровољну сарадњу интелигенције мора се ослонити на "моћ полиције и војске".

Колаковском припада немала заслуга што је толико допринео разарању склерозе у марксистичком мишљену, што је упорно поткопавао идеолошке стереотипе тоталитарних режима, супротстављао се сваком монополу на истину, неуморно крчио путеве толеранцији, компромису, плурализму мишљења.

С Колаковским смо недавно разговарали у његовом дому у Оксфорду.

Шта данас значи бити филозоф; како Ви, као један од највећих живих филозофа данашњице, видите место и улогу филозоф