Зашто обавезна средња школа

Друга значајна институција у животу младе особе је школа. Како се у овом закону дефинише њена улога? Ретроградно. Образовање је пример етатизације и нормативне конфузије. И поред постојећег закона о основама система образовања и васпитања, пише се надзакон који одређује право на образовање, систем образовања детета, уважавање мишљења детета у систему образовања, услуге образовања, циљеве образовања.

Да погледамо шта пише у овим члановима (преднацрта) закона о правима детета. Најпре, образовање није услуга (као што је адвокатска) већ интерактивна делатност у којој се стварају, стичу и усвајају системи знања, вредности, граде навике и вештине, развијају способности и формира самостални поглед на свет. ,,Органи јавне власти” обезбеђују пружање услуга образовања, тако пише у овом ,,надзакону”, у складу са законом и стандардима. Као да закон ,,упозорава” други закон!

,,Систем образовања обухвата образовање детета од рођења и представља део учења током целог живота”. Ова реченица потврђује до које мере је заобиђена породица и родитељска брига. Није јасно како систем образовања обухвата образовање од рођења! Па ваљда су ту родитељи који брину од рођења. А где су други чиниоци неформалног образовања – сопствене библиотеке, социјални контакти, интернет и медији? Има и других бесмислица, попут оне да систем образовања ,,обезбеђује покретљивост деце у образовању”, да органи јавне власти обезбеђују средства из буџета (а одакле би?) итд.

У систему образовања, пише у преднацрту, деца учествују у доношењу свих одлука које се тичу образовања а ,,органи јавне власти” дужни су да обезбеде деци сва обавештења значајна за одлуку и образложење о прихватању или одбијању. Ако би се строго примењивао овај закон, то би значило да деца од рођења треба да изражавају своје мишљење зато што, видели смо, систем обухвата образовање деце од рођења. С друге стране, оваква замисао законске норме директно изједначава искуство деце (до 18 година), које је променљиво и афективно утемељено, са стручним и научним судовима који су засновани на истраживању теорије и праксе образовања.

,,Органи јавне власти”, а то су надлежни државни органи, аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе, као и приватне институције (!) одређују циљеве образовања који се већ налазе у правним актима о образовању и васпитању, са додатком специфичног педагошког максимализма. А циљ је развој дететове личности до ,,крајњих граница”, ,,пун интелектуални, емоционални, социјални и морални и физички развој”. Дакле, у овај посао ће се умешати и приватне институције поред ангажовања свих државних установа!

Писци овог преднацрта иду и даље па пишу да је ,,основно и средње образовање обавезно” а да органи јавне власти ,,омогућавају сваком ученику средње школе подршку ради опредељења за студије”. Ето примера етатизације над етатизацијом система образовања! Држава је дужна да обезбеди основно образовање сваком детету на својој територији. Зашто би морала и средње? Зар то није одлука родитеља и ученика.

Није ли право детета да се одлучи за рад а не за даље школовање? Друга потешкоћа овог предлога је расположивост буџетских средстава. Већ сада се ова средства нерационално троше (бесплатни уџбеници за основну школу) а овоме треба додати питање осипања деце из редовног школовања. Тај проценат није занемарљив а у средњој школи био би још већи. Како можемо спречити неко дете да напусти школу зарад брзог запослења? Ако се у предложеном тексту предвиђа да деца са 14 година оснивају своја удружења, зашто би им наметали обавезу средњошколског образовања?

Куда то иде српска јавна научна мисао ако с једне стране учествује у конструкцији оваквих закона а с друге стране избегава да критички разматра новотарије о правима као што је ова о којој је реч?

Социолог, научни саветник