„Ограђивање” у демократији

Кога сећање добро служи, а није било тако давно, у социјалистичкој Југославији, владајући чланови комунистичке партије, често су се у политичком деловању „ограђивали” од оних говора и ставова који су долазили из редова критичке интелигенције. У режиму правно недозвољене политичке опозиције, владајући органи и водећи функционери користили су ову реч да би тако подвукли разлику између сопственог монопола на оно што је исправно и добро и оних који су, тобоже, изгубљени на путу историјске нужности. Да, тако се говорило у политичком животу некадашње државе, а то је било пре тридесетак година. Заборавили смо, али оно што се складишти у сећању појединaца и народа оживи с времена на време на ненадан начин. Знамо, дакле, њену функцију у систему монополне власти. Политички неистомишљеник постоји, али није му место на јавној легалној сцени. Али какво је значење „ограђивања” у демократском поретку?

Демократија законом уређује политичка права својих грађана. Они се организују око својих идеја. Та делатност је слободна до границе употребе насиља као средства политичке борбе и поштовања равноправности свих грађана. Политичке странке и организације трче изборну трку под једнаким правним условима, с циљем да освоје институције власти. Ко не стигне до овога циља остаје у опозицији у Скупштини или ван ње. Где је у овој изборној политичкој утакмици место за „ограђивање”? Та реч се у демократији не помиње. Она је истопљена у међусобној критици и борби политичких противника. Једна странка се „оградила” од других самим постајањем разлика, својим програмом и чланством које следи њене вредности. Једину границу, у овој борби политичких странака у демократији, требало би потражити у правним оквирима политике који спречавају насиље и дискриминацију.

Србија је, ових дана, добила нов захтев (овога пута из суседне државе Хрватске и ЕП), да се „огради” од говора и деловања једне ванскупштинске странке. Или, да поведе политичку акцију против изјава једног политичара!? Како да се „огради? Какву акцију да предузме? Па већ тиме што су различите странке, оне су „ограђене”. Уколико се пређе на средства насиља, онда ограду постављају надлежни правосудни органи. Ако се помиње говор мржње, онда се закорачује у Тихи океан дискусије о политици. Појам мржње! Политичке мржње! Хм! Колико таквог говора има у унутрашњој политичкој демократији сваке државе? Колико у иностраној јавности према одређеним народима, државама и политичким личностима? Колико у међународној политици? Како објаснити чињеницу да је пре две недеље у Трећем комитету ГС УН, Србија једина држава у региону која је гласала за резолуцију против глорификације нацизма!

Захтев да се у Србији власт „огради” од опозиционог ванскупштинског говора једне политичке странке има два мотива. Или је реч о непознавању политичке демократије, заправо о бесмислици. Уколико је реч о знању да је тако нешто несвојствено демократији, а ето, требало би да се тако поступи, онда је реч, без околишења, о понижавању политичке Србије. Таквим захтевима се понижава и власт и опозиција, недвосмислено ако тако нешто дође као налог из друге државе. Нажалост, неки из српске опозиције то не увиђају, па су спремни да прихвате налог о „ограђивању”? Таква спремност на понижавање била би кобна за национално достојанство, уколико би постала већинска воља. Када се изгуби достојанство, онда си ништа.

Социолог, научни саветник