Неподношљива лакоћа оптуживања и осуђивања

Бла­го­слов ко­ји Ср­би­ји и срп­ском на­ро­ду до­но­си по­јас Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це под­сти­че нас на про­ми­шља­ње о хри­шћан­ским уче­њи­ма. Му­дрост „Не су­ди да ти не бу­де су­ђе­но” спа­да у ред нај­ве­ћих хри­шћан­ских вр­ли­на.

Јед­на од глав­них те­ко­ви­на са­вре­ме­них дру­штве­них про­це­са је­сте по­вр­шност, из ко­је не­по­сред­но про­ис­ти­чу мно­ге штет­не по­ја­ве. Ме­ђу њи­ма се по­себ­но ис­ти­чу две ко­је си­стем­ски уру­ша­ва­ју ме­ђу­људ­ске од­но­се у сва­ком дру­штву – оп­ту­жи­ва­ње и осу­ђи­ва­ње. Кад се ове по­ја­ве, ко­ји­ма смо сви скло­ни, по­ве­жу с де­ло­ва­њем јед­ног де­ла јав­но­сти у ко­јем је уоби­ча­је­но да се лич­ни ути­сци и ми­шље­ња на­ме­ћу као ап­со­лут­на исти­на, на­ста­је ра­за­ра­ју­ћи амал­гам с ду­го­роч­ним по­сле­ди­ца­ма.

Не­дав­но смо има­ли при­ли­ку да се су­о­чи­мо с ла­ко­ми­сле­ним оп­ту­жба­ма и осу­да­ма на ра­чун Све­тог ар­хи­је­реј­ског са­бо­ра Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве по­во­дом раз­ре­ше­ња Ње­го­вог ви­со­ко­пре­о­све­штен­ства ми­тро­по­ли­та г. Ју­сти­на од да­љег упра­вља­ња Епар­хи­јом жич­ком.

Са­мо на осно­ву ути­са­ка по­је­ди­них вер­ских ана­ли­ти­ча­ра у опо­зи­ци­о­ном окру­же­њу, про­ши­ри­ла се осу­да Цр­кве за на­вод­ни ре­ван­ши­зам, уз тврд­њу да се од­лу­ка о раз­ре­ше­њу спро­во­ди због по­др­шке ко­ју је ми­тро­по­лит Ју­стин пру­жио по­кре­ту сту­де­на­та у бло­ка­ди. Не ула­зе­ћи у де­та­ље та­квог по­ступ­ка Са­бо­ра СПЦ, ла­ко се мо­же уочи­ти не­ло­гич­ност ове осу­де. По­сто­је нај­ма­ње две оп­ште­по­зна­те чи­ње­ни­це ко­је ука­зу­ју на не­ло­гич­ност и зло­на­мер­ност та­квих тврд­њи:

1. По­ред ми­тро­по­ли­та Ју­сти­на, још не­ко­ли­ко вла­ди­ка је пру­жа­ло од­ре­ђе­ну јав­ну по­др­шку сту­ден­ти­ма у бло­ка­ди, ипак не ви­ди­мо да сно­се ика­кве по­сле­ди­це због то­га.

2. Чак ни они све­ште­ни­ци ко­ји су јав­но по­др­жа­ва­ли и по­др­жа­ва­ју ак­тив­но­сти сту­де­на­та у бло­ка­ди (или има­ју чла­но­ве нај­у­же по­ро­ди­це ко­ји ак­тив­но уче­ству­ју у њи­хо­вим ак­ци­ја­ма) не­ма­ју ни­ка­кве по­сле­ди­це. Ве­о­ма ма­ли број њих је пре­ме­штен или раз­ре­шен па­ро­хиј­ске ду­жно­сти, али то се де­ша­ва­ло и по­је­ди­ним све­ште­ни­ци­ма ко­ји ни­су по­др­жа­ва­ли сту­ден­те. Та­ква прак­са, очи­глед­но, не­ма ве­зе с од­но­сом по­је­ди­них при­пад­ни­ка Цр­кве пре­ма сту­ден­ти­ма у бло­ка­ди, већ са са­свим дру­гим, уну­тра­шњим раз­ло­зи­ма.

Да за­и­ста по­сто­ји не­ка­ква не­при­лич­на спре­га Цр­кве и вла­да­ју­ћих струк­ту­ра пре­ма соп­стве­ним при­пад­ни­ци­ма и слу­жбе­ни­ци­ма ко­ји се, на не­ки на­чин, су­прот­ста­вља­ју вла­сти­ма, раз­ли­чи­ти об­ли­ци „ре­ван­ши­зма” де­ша­ва­ли би се знат­но уче­ста­ли­је.

Ма­да они­ма ко­ји су скло­ни ла­ком осу­ђи­ва­њу до­ка­зи не зна­че пу­но, овом при­ли­ком из­но­сим све­до­чан­ство о не­по­сто­ја­њу ни­ка­квих по­себ­них или по­вла­шће­них ве­за из­ме­ђу па­три­јар­ха Пор­фи­ри­ја и др­жав­них, од­но­сно ло­кал­них и суд­ских вла­сти. До­каз се са­сто­ји у чи­ње­ни­ци да по­сто­ји ви­ше­го­ди­шњи спор из­ме­ђу ве­о­ма бли­ског па­три­јар­хо­вог бра­тан­ца и пред­став­ни­ка ло­кал­не са­мо­у­пра­ве.

Пре пет го­ди­на, па­три­јар­хов бра­та­нац био је кан­ди­дат за ти­ту­лу Уче­ник ге­не­ра­ци­је Гра­да Сом­бо­ра, ко­ја са со­бом по­вла­чи и ви­со­ку сти­пен­ди­ју то­ком тра­ја­ња ре­дов­них сту­ди­ја. Ло­кал­не вла­сти су та­да, не­па­жљи­вом при­ме­ном Пра­вил­ни­ка и су­прот­но во­љи ве­ћи­не на­став­ни­ка у Гим­на­зи­ји чи­ји су уче­ни­ци би­ла оба кан­ди­да­та, иза­бра­ле дру­гог уче­ни­ка за ту ла­ска­ву ти­ту­лу и сти­пен­ди­ју. Па­три­јар­хов бра­та­нац, пр­вен­стве­но због за­шти­те прин­ци­па, али и до­сто­јан­ства Гим­на­зи­је, по­кре­нуо је управ­ни спор ко­ји још ни­је окон­чан.

Да ли би ова­кав раз­вој до­га­ђа­ја уоп­ште био мо­гућ да су исти­ни­те оп­ту­жбе и осу­де по­је­ди­них опо­зи­ци­о­них кру­го­ва о не­при­ме­ре­ним ве­за­ма из­ме­ђу па­три­јар­ха и вла­да­ју­ћих струк­ту­ра?

По све­му су­де­ћи, по­је­ди­ним дру­штве­ним струк­ту­ра­ма сме­та пот­пу­но при­род­на и нор­мал­на са­рад­ња из­ме­ђу Цр­кве и др­жа­ве, па је при­ка­зу­ју на ла­жан на­чин. У све­му то­ме, с не­под­но­шљи­вом ла­ко­ћом, оп­ту­жу­ју се и Цр­ква и власт.

*Ди­рек­тор Гим­на­зи­је „Вељ­ко Пе­тро­вић” у Сом­бо­ру

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек уређивачку политику листа