Поздрав без илузија

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 30. децембра – Званична Америка је погубљење Садама Хусеина поздравила, али без илузија које су је испуњавале кад је кренула у ратни поход на његов режим. Егзекуција над човеком кога је Вашингтон бар 15 година доживљавао као "симбол зла на Блиском истоку" доживљава се сада више као логичан исход дугог дуела с "тиранином" него као чин који може битно да промени текући кошмар и у Ираку и око њега.

Уздржано задовољство, без уобичајене дозе оптимизма, испољило се и у реаговању шефа Беле куће Џорџа Буша. У писаном саопштењу поводом багдадског извршења смртне казне, он је тај чин, у складу са својим тезама, окарактерисао као "важан тренутак на путу Ирака ка демократији која може да влада, одржи се, брани себе и постане савезник у рату против терора", али је и признао да егзекуција "неће окончати насиље у Ираку".

Овакво реаговање пропраћено је службеном тврдњом да је амерички председник "спавао на свом ранчу у Тексасу" у тренутку погубљења човека кога је сматрао "највећом опасношћу по САД и свет". Бушови сарадници кажу и да се он није будио кад је приспела та вест из Багдада. Уз то је дато објашњење да је – "био упознат да тамо све тече својим током", а да је саопштење написао унапред...

Док је шеф државе спавао, нација је задржала будност. Главне телевизијске станице су је просто засипале извештајима из Багдада, снимцима стављања омче Хусеину, као и предвиђањима – шта долази после тог вешања.

Коментатори једногласно истичу да је "Садам, због многих злочина његовог режима, заслужио најтежу казну", али и изражавају критике на рачун мањкавости судског поступка, као и слутње да би ситуација у Ираку могла да се додатно погорша. Такве зебње износе чак и аналитичари који у доказаним гресима бившег ирачког диктатора виде "бар једно оправдање за америчку инвазију" (прокламовани повод за њу – претпостављено постојање оружја за масовно уништавање – показао се неоправданим).

Важнији од погубљења били су – обарање диктаторског режима и хапшење диктатора, али се испоставило да ни то није донело пројектовани просперитет Ираку, констатују хроничари. Напротив, распламсао се хаос, а грађански рат  прети да разори територијални интегритет те државе и да изазове регионални сукоб уз учешће околних земаља. Истовремено је и драстично опала подршка и Американаца и међународне јавности Бушу и његовом тиму, тако да се "Операција дуготрајна слобода" преметнула у фактор шире дестабилизације, оцењују познаваоци.

Овде се нашироко подсећа на разне Хусеинове неподопштине, а најређе на чињеницу да је његово некадашње јачање у доброј мери било "амерички производ". Један од зналаца указује, тако, да су САД 1963. подржале повратак Садама из егзила и ступање његове БААС партије на власт, као и његов рат (1980–1988.) против Ирана у коме је онда, као и сада, одавде виђена опасност од ширења "исламске револуције".

Смрт Садама Хусеина била би некада епохални догађај за Ирак, Блиски исток и свет, али није извесно да је сада важна и за Багдад, предочава у данашњем уводнику "Лос Анђелес тајмс". "Хусеин је постао небитан, и то је једно од најважнијих достигнућа рата у Ираку као један од главних разлога што се тај рат наставља", закључује тај дневник. Хоће рећи – догађаји су превазишли и успон и пад појединца, коме се местимично одаје и признање што је, макар и диктатуром, одржавао какву-такву стабилност Ирака који сада раздире "секташко насиље".