Отрежњивање

Како би се могао извести доказ да се догодио „велики прасак”? Врло тешко, јер још нико није успео да ни из чега створи нешто. Са друге стране, сигурно је много лакше замислити да се „нешто” претвори у једно велико „ништа” и за то је потребно много мање енергије. Лако је од акваријума направити рибљу чорбу али у супротном смеру мало ће теже ићи.

То и није нека мудролија јер то сви знају, али опет постоји некакав нагон да људи некада учине ирационалне и деструктивне ствари не размишљајући о дугорочним последицама својих одлука. Део света у коме живимо често је за велике државе био објекат и полигон за пражњење ирационалног у политици или у бољем случају то је била лабораторија за нове политичке пројекте. Разум и тактичност остављали су се за неке друге географске пределе.

Мислим да није било земље попут Србије која је имала више политичких „прекретница” у последњих десет година. Ова данашња се ипак издваја. Данас смо сви уморни. Европи је досадило проширење али и финансијска криза; ми смо уморни од сталних бриселских лекција али и што је још важније – уморни смо од реформи. Грађани су били спремни да подрже реформе и пут у Европу али изостало је оно што је било најважније – бољи живот. У ствари, десило се супротно. То делом и јесте последица кризе али не само ње већ и ствар тога да није ова земља толико сиромашна колико је немоћна да се избори са корупцијом. Ипак, није у томе ствар. Када се погледа које сусве земље у региону добиле кандидатуру онда, иако лично незадовољан реформама, морам рећи да је Србија урадила сасвим довољно да буде у тој равни. Уколико би данас Србија била ускраћена за тај симболички гест подршке и охрабрења, што у ствари и јесте само статус кандидата, то би у нашој јавности било схваћено у најмању руку као безобзирно затварање врата пред носом, а у најгорем и вероватнијем случају као отворена увреда. Никакав „условни статус” ту не би много поправио ствари.

Као прво, уколико Србија буде одбијена данас неће је одбити Европска унија. Европска комисија сматра да је Србија урадила довољно за кандидатуру што је потврдила и изјава амбасадора Дежера. То,такође,сматрају скоро све државе ЕУ.Само Немачка,којој се „ненадано” и донекле придружује Аустрија, сматра да је „прерано” о томе разговарати. На овај начин, Европска комисија али и цела ЕУ могу бити дезавуисане јер изгледа није више Брисел место где се пишу услови и дају оцене. Зато је и помало смешно када је комесар Филе изјавио како није у питању да Србија није испунила услове већ то да је касно кренула са испуњавањем услова. Свестан је да је потпуно небитно шта он каже, али труди се да поправи утисак.

Као главни разлози наводи сенеколико ствари: да Србија није почела са имплементацијом договора из дијалога са Приштином, да се Косово и даље „гуши” у међународним организацијама и да је јавно мњење у Немачкој противно таквој одлуци јер је дубоко повређено вестима о повређеним немачким војницима током сукоба на барикадама. Ово последње је можда и људски најразумљивије,мада би опет требало и питати да ли су немачки медији постављали питања да ли су косовски Срби једина страна која је у последњих десет година долазила у сукоб са војницима Кфора. А отварањетемапопут трговине органима или непроцесуираних случајева насиља надсрпскомзаједницомбило би означено каовеома „неконструктивно”. Бојим се да их дубље третирање ове теме уопште не интересује. Не занима их јер имају важнијих брига, док су наши приоритети другачији. А такви,нажалост, изгледа морају бити.

Која би то логика могла да објасни овакав потез Немачке? Да ли сматрају да ће тиме помоћи европским снагама у Србији? Тешко да би се нашао одговор који би био глупљи од претходног питања. Да ли сматрају да ће тиме помоћи Косову? Тешко,заиста, јер то није пут да се добије пет преосталих признања од чланица ЕУ и могућност да Косово потписује међународне уговоре. Дијалог Београда и Приштине би се одвијао у много тежим, ако не и немогућим, околностима после 9.децембра а и оно што је до сада постигнуто било биугрожено јер се не може искључити расписивање избора пре маја. Притисак на Србију би у овом случају био контрапродуктиван а притом не спорим да је неопходно решавати што више проблема између Београда и Приштине. Једина могућа логика је да они желе да пошаљу поруку која гласи да са њима нема никакве трговине, да нема попуштања и да се ствари што се тиче Косова морају посматрати исто у Београду као и у Берлину. А можда и уопште не желе даље проширење ЕУ, па намерно траже немогуће да би добили изговор за повлачење „цивилизацијске границе” ЕУ после Хрватске.

Некако изгледа парадоксално али и истинито да је Србија добијала „најбоље понуде” од ЕУ кад год је била политички нестабилна. После паљења амбасада у Београду у фебруару 2008.Брисел је дао све од себе како би се у Србији створио политички консензус за придруживање ЕУ, а сада скоро после четири године чињења свега што је тражено списак услова изгледа све дужи и неразумнији. Чини се да се политика ЕУ своди на „контролу штете”. Ја се заиста надам да ће овај текст већ у поподневним часовима деловати сасвим погрешно али сигурно је да ће већ наредни дан бити отрежњујућиза све. Можда ће,ипак,умор нестати.