Потрага за очевима

Постали су медијски интересантна тема кад су увек довитљиви менаџери у њима пронашли извор добре зараде: "деца непријатеља", коју су ратни победници оставили Немцима у наслеђе, кренули су у потрагу за очевима.

Неки су то чинили и раније, али је број оних, сада већ времешних људи, који се, прилично закаснело, упуштају у ову авантуру толики да је подстакао оснивање великог броја приватних, специјализованих агенција које покушавају да им у томе помогну, трљајући при том руке. Оне су увек на добитку. И када у томе остваре успех и кад се њихово трагање покаже као узалудно.

У оквиру немачког Црвеног крста постоји деценијама посебна служба која се тиме бави, али су њени "капацитети" очигледно недовољни да задовоље нарасло интересовање "клијената".

Жиг срама

Често обележавана жигом срама, као копилад, "деца окупатора и непријатеља" се одлучују да крену у потрагу за својим незнаним очевима кад су, после личних и породичних траума, прегрмела најгоре. И кад су превладала осећање стида. Неки од њих то чине тек после мајчине смрти, кад тај чин више не може да их повреди.

У питању су, наиме, различити разлози из којих су се (тада младе) Немице упуштале у рискантне везе које су њихови земљаци означавали као морално недопустиве. У неким случајевима је то била љубав "на први поглед", некад су то чиниле из елементарне немаштине и глади, а некад су биле жртве "бахатости победника" и силовања.

Немачки Савезни статистички уред регистровао је 66.700 деце која су зачета из, најчешће, кратких веза савезничких (окупационих) војника и младих Немица. Тај податак се, међутим, односи само на Западну Немачку. Рачуна се да је такве деце у Источној Немачкој било неколико десетина хиљада. Медији који су се минулих дана посебно бавили овом темом ("Шпигл", "Штерн) баратају цифром од преко сто хиљада, иако је, из разних разлога, прецизну бројку немогуће утврдити.

Потрага за очевима не изгледа нимало лака и једноставна, како то, рекламирајући сопствено "искуство и компетентност", наговештавају агенције које траже и налазе оца за "само 560 евра". То је ценовник једне агенције из Франкфурта која се специјализовала у овом послу.

Ерих Хонес, један од многих који су се упустили у ову авантуру, покушавао је годинама да нешто одређеније сазна о свом оцу. Узалуд. Мајка је о свему упорно ћутала. Тек негде у позним годинама дала му је цедуљицу са једном адресом на Флориди, која је на том парчету папира била исписана сада већ далеке 1946. године.

Хонес је пресавио табак и послао писмо на ту адресу. Остало је без одговора. Сада шездесетогодишњи санитарни инспектор није бацио копље у трње. Неки, каже, "унутрашњи нагон" му није допуштао да дигне руке од свега. Претраживао је, уз помоћ интернета, разне архиве, покушавао да реконструише "маршруту" америчких снага. Ништа није помогло. Ни Црвени крст.

Обратио се напокон једној од оних агенција које звучно рекламирају своје услуге. После извесног времена добио је обавештење агенције са именом америчког војника који би, "са сигурношћу", могао заиста да буде његов отац. Следила је додатна информација: ваш отац је, нажалост, погинуо у Корејском рату.

Човек је платио рачун и тек накнадно, из докумената које је пронашао у војном архиву, утврдио да човек кога му је агенција "доделила" као оца, уопште није боравио у крају у којем је крајем рата живела његова мајка.

Танушни траг

Не одустаје ни педесетчетворогодишњи таксиста из Берлина Херберт Хак, иако је "полазни податак" којим располаже крајње непоуздан. Зна да је његов отац, такође амерички војник, почетком педесетих био стациониран у Швајнфурту. И да се, као "Чарлс", на једној игранци упознао са његовом, тада двадесетдвогодишњом мајком Ханом. Срели су се потом још неколико пута. Хана је остала трудна, а Чарлс је одмаглио.

Тим танушним трагом, хер Хак је дошао до неколико групних фотографија америчких војника који су заиста били стационирани у Швајнфурту у фебруару 1952. године. Заокружио је неколико глава које су му се учиниле сличне његовој. Ниједан од тих војника се, међутим, не зове – Чарлс.

У тих стотину хиљада "деце непријатеља" има доста данас познатих Немаца. Један од њих је Феликс Магат, тренер најпрестижнијег немачког фудбалског клуба, Бајерна из Минхена. Магат бар зна ко му је отац: реч је, како открива "Шпигл", о некадашњем савезничком војнику из Порторика...