Старост бржа од среће

Све донедавно Кинези су на питање истраживача јавног мњења шта их чини социјално несигурним најчешће одговарали да највише стрепе од отпуштања с посла, односно од незапослености. Сада се одговор изменио нагоре: већина анкетираних сматра да болест и старост постају већи извори социјалне несигурности од незапослености, иако власти запошљавање, посебно млађих људи, и даље сматрају једном од највећих брига друштва.

У току само једне генерације Кина ће, према прогнозама стручњака УН, проћи кроз вероватно највећи демографски преображај у људској историји. Три јака демографска таласа запљуснуће најмногољуднију земљу света: прва генерација, рођена у новој Кини после 1949, ући ће до 2015. у "поштоване године", а са смањењем броја становника опашће и резервоар (јефтине) радне снаге, као и број становника. Од прошле године Кина има 144 милиона (11 одсто) становника изнад 60 година, а 2010. имаће 174 милиона (12,5 одсто). Активно становништво ће 2020. достићи бројку од 940 милиона, а онда ће почети да опада – препуштајући предност Индији.

Кад је пре више од четврт века покретана економска реформа, говорило се да људе треба пустити да се богате, уз опаску да ће се неки обогатити пре, а неки касније. Сад се испоставља да људски век није увек довољан да би се човек обогатио, јер је старост бржа од среће која доноси новац, иметак и богатство. А како пре старости обично долази болест, слаба здравствена заштита и оскудне пензије постали су теме дана и у јавном и у политичком животу.

Кад се недавно суочило са том проблематиком, Министарство рада и социјалног старања је открило да је ограничен пензиони систем, којим су обухваћени махом некадашњи радници предузећа у државном и колективном власништву, у дефициту за огромних 800 милијарди јуана (102 милијарде долара). Наравно, очекује се да држава на неки начин та средства надокнади најстаријим грађанима који и иначе не добијају редовне пензије. Јавност је озлојеђена, а новине откривају афере о манипулацијама и злоупотребама пензионих фондова.

Националним пензионим фондом радника, који је установљен почетком деведесетих година (дотле је безмало свака фабрика водила бригу о својим пензионерима), обухваћена су 43 милиона људи. (Државни службеници имају одвојен и нешто поузданији фонд). Од тога осам милиона људи нема покриће о редовној уплати доприноса. А многи старији грађани и нису у фонду зато што су им предузећа банкротирала, па живе од општинске социјалне помоћи. Надлежни се теше да бар она предузећа која уплаћују пензионе доприносе (јер многа, особито она у приватном власништву, то уопште не чине) сада воде већу бригу о законским обавезама.

У дебати је било предлога да се у старосну пензију не одлази са 60 (мушкарци) и 55 година (жене), него са 65 и 60 година, како је то устаљено у развијенијим земљама. Влада је била одлучно против тога, јер сваке године ваља упослити најмање десет милиона младих људи.

У најтежем положају су стари сељаци: немају пензије, немају – због "политике једног детета", која је спровођена од почетка седамдесетих година, кад је прва послератна генерација стасавала за женидбу и удадбу – бројне синове да би о њима у старости водили бригу, како је то устаљено у кинеској традицији, немају снаге да крену у градове у потрази за послом, немају здравствену заштиту, јер се сеоска санитетска служба из Маовог времена, са "босоногим лекарима" и каквим-таквим биљним апотекама, распала после растурања народних комуна, а нова није створена, немају пара ни за градске лекаре ни за све скупље лечење. Мање од десет одсто сељака има неку врсту задружне здравствене заштите која је тек у повоју.

Остарели сељаци у некадашњој земљи сељака најтужнија су прича о кинеској свакодневици. Реформа је већ направила велику разлику између села и града: доходак не селу је 317, а у граду 1.023 долара. Како је живот у градовима три пута бољи, и некадашњи сеоски лекари су похрлили у градове. Кина има два лекара на хиљаду становника, али на селу, где још живи већина људи, ради једва једна трећина медицинског особља.

Према извештају Светске здравствене организације из 2000. године, Кина се по улагањима у медицину и развијености здравственог система нашла, међу 191 земљом света, на 188. месту, иза Етиопије и Хондураса. Како су, са тим сазнањем, порасле и жеље реформатора и потребе нације да се медицинска служба унапреди и приближи светским стандардима, државне субвенције, које нису мале, углавном су одлазиле у врхунске установе – и то једанаест пута више него у сеоска подручја. У исто време, преко 70 одсто сеоских домова здравља пословало је са губитком, упркос повећаним ценама услуга и лекова.

У току је акција за изградњу "новог социјалистичког села". Пројектом је предвиђена урбанизацију села, како би се успорио прилив сезонских радника, односно сељака миграната, у велике градове, као и развој школства, здравства и комуналних служби. Судећи по оскудним информацијама о самој акцији, тешко да се може говорити о неким завидним резултатима.