Историјски експеримент и судар два света

Проширење прославе на Светску недељу фудбала (21–25. мај) – које је Фифа симболично везала за датум сопственог оснивања 1904. године – заправо је генијалан корпоративни потез брендирања историје. Под изговором борбе за „друштвену инклузију, наду и јединство”, Фифа институционализује сопствени утицај, користећи ауторитет УН да легитимише ширење турнира на 48 тимова, три земље домаћина и пројекцију од шест милијарди гледалаца. Док у Лос Анђелесу говори језиком профита, у Њујорку Инфантино говори језиком емоција, доказујући да је способан да прода исти производ – фудбалску срећу – и најсуровијем капиталисти и најопрезнијем дипломати.

И управо у тој тачки, где се спајају корпоративни интереси, геополитички јубилеји, естрадни спектакл на стероидима и врхунски фудбалски театар у салама УН, рађа се највећи, али и најлепши апсурд фудбала.

Док систем покушава да претвори фудбал у индустрију забаве или у дипломатско средство за репутације (да се разумемо – глобални фудбал поред осталог то јесте) он „заборавља” кључну ствар: игра је суштина фудбала. Он у свом изворном, генетском коду не припада менаџерима с Волстрита, нити дипломатама с Ист Ривера, па чак ни ПР стратезима из Цириха. Он припада оном дечаку, који шутира лопту од крпа на прашњавом терену у Африци, навијачу на трибинама у Јужној Америци и деци на игралиштима широм Балкана. За њих је та игра једини, чисти излаз из сурове реалности, простор апсолутне слободе, где су се сиромаштво, ратови и политичке кризе брисале и бришу оног тренутка када лопта крене с центра.

Када судија означи почетак меча, све комуникацијске вештине и њихова моћ, све економске пројекције, Мадонини хитови, дипломатски дресови у УН и прорачуни хеџ-фондова падају у воду. Остају само зелени правоугаоник и магија лопте. Милијардери могу да купе стадионе, ТВ права, клубове и музичке звезде, а политичари могу да користе игру за сакупљање поена, али нико од њих не може да купи непредвидљивост слободног људског духа, која се дешава на терену. Не могу да купе онај исконски, неартикулисани урлик олакшања и среће када лопта у деведесетом минуту затресе мрежу.

Сурова реалност јесте да живимо у свету који све жели да монетизује и претвори у ресурс. Али фудбал опстаје и остаје највећи спорт на свету управо зато што његова суштина измиче монополизацији капитала и контроли из једног центра. И може Инфантино лопту да назове „магични предмет” пред Генералном скупштином УН, али она је магична само онда када је у ногама оних, који је искрено воле, а не оних који на њој зарађују.

Игра, као чиста емоција, радост надмудривања и солидарност тима, старија је и жилавија од сваког бизнис-плана и сваке политичке резолуције. Светско првенство 2026. је историјски експеримент и судар два света. Али без обзира на то колико шљаште светла Њујорка, колико спектакуларан био шоу у полувремену и колико се дипломате осмехивале пред камерама, људи ће пред екране сести због онога што је унутра. Због игре. Јер на крају, када се угасе рефлектори естраде, када се сведу рачуни на берзама и испразне сале УН, остаје вечна истина: свет фудбала не покрећу каматне стопе, ни политички говори, већ она необјашњива, магична страст према игри, која живот чини вредним живљења.

С тачке гледишта модерних односа с јавношћу пред Инфантином се мора скинути капа. Изјава да је Фифа „званични добављач среће за човечанство” је демонстрација врхунске комуникационе вештине. Он једну профитом вођену машинерију ребрендира у „глобалног хуманитарца”, који планету снабдева чистом радошћу. То је сјајна комуникациона платформа. Међутим, та привлачна комуникациона магија пуца оног тренутка када схватимо шта нам се заправо поручује. Иза те веште реторике крије се покушај успостављања монопола над најинтимнијим људским осећањем. Али, покушај да се срећа приватизује и прода под Фифиним логотипом неповратно пада на испиту пред обичном људском свешћу. Дакле, нико не може поседовати лиценцу за оно што човек сам у себи створи. Фифа може бити врхунски добављач забаве, скупог спектакла и астрономског профита, али добављач среће остаје искључиво наш сопствени доживљај фудбалске игре.

Традиционални навијач живи за тактику, страст на терену, потез играча и историјски ривалитет. Када камере и медији фокус пребаце на музичке звезде у ВИП ложама, игра се деградира на ниво успутне сценографије за нечији селфи. Фудбал губи своју суштину и постаје позадина за естрадни шоу-програм. Наслеђе фудбала су хорско певање, спонтана реакција трибине, навијачки хук и кореографија створена из чисте љубави према клубу или репрезентацији.

Сваког дана, а не само за Светски дан фудбала и Светско првенство у фудбалу.