Фризирање Хадите

Прошле седмице америчко војно тужилаштво је оптужило четворицу маринаца за убиство 24 ирачка цивила. Пентагон је и даље дубоко забринут да ће се град Хадита, где се догодио наводни злочин, придружити Абу Граибу као синоним бруталног, лоше вођеног и све непопуларнијег рата. Председник Буш се заложио за слање још 30.000 војника, што подржава само 17 одсто америчке јавности. Зато, када буде почео процес пред војним судом, а то се може десити већ следећег месеца, то неће бити суђење само појединцима.

Идеолошке борбене линије су већ повучене. Противници рата у Хадити не виде у овом догађају само злочин који је починила једна јединица, већ крајњу последицу културе "моралне некажњивости", како ју је описао часопис "Нејшн" (Nation), а чијем је ширењу Бушова администрација толико допринела. Исмевајући овакве критике, неоконзервативни јастреб Вилијам Кристол свалио је кривицу на "либерале који заврћу шију". Други окорели присталица рата, радијски водитељ Раш Лимбо, објаснио је својим слушаоцима о чему се ради: "Народе, да вам то сликовито прикажем. Хадита ће прерасти у групно силовање. Биће то групно силовање од стране Демократске странке, америчке левице и њима наклоњених медија да би нас коначно извукли из Ирака."

Догађај који је изазвао овај спор збио се 19. новембра 2005. Трећи батаљон маринаца патролирао је у колони "хамвија" када је бомба из заседе разнела прво возило и убила 20-годишњег Мигуела Терасаса. Шта се догодило после, одлучиће суд. Али има довољно доказа, укључујући и сведочење маринца Рајана Брионеса, да је уследило осветничко дивљање.

Према тужилаштву, припадници јединице зауставили су такси који је наилазио и убили свих пет путника у њему. Онда су упали у оближње куће, где су убили 19 станара, укључујући жене, децу узраста од две до 14 година и једног старца у инвалидским колицима, да би онда извукли њихова тела напоље, наводећи у извештају о акцији да су то биле жртве унакрсне ватре између америчких снага и побуњеника.

Иако су тела била погођена више пута са мале раздаљине, нико у ланцу команде није постављао питања. Вођа одреда, 26-годишњи водник Френк Вутерич, данас оптужен за шест убистава, похваљен је за храброст: "Одлуке које је смирено и смело донео тог дана несумњиво су спречиле даље страдање осталих маринаца и невиних цивила."

Злочин и заташкавање разоткривени су само зато што је један Ирачанин, борац за људска права, сазнао за овај догађај и послао је часопису "Тајм" видео-снимак разговора са преживелима. "Тајм" је у марту 2006. ексклузивно објавио причу после тромесечне истраге. (Марински официр за везу покушао је да одврати новинаре "Тајма" од даљег "копања": "Да будем искрен, не могу да верујем да сте прогутали ову пропаганду АКИ (Ал каиде у Ираку)."

Пентагон сада покушава да спречи већу штету. Баш као што су војни полицајци нижег ранга преузели кривицу за злостављање у Абу Граибу, док су налогодавци из ЦИА остали далеко од очију јавности, тако се Хадита сада фризира као прича о неколико изолованих неприлагођених војника.  "Јасно је да умешани појединци – ако су одговорни за ствари за које су оптужени – нису обављали своју дужност на начин на који то ради 99 одсто њихових сабораца", изјавио је генерал Питер Пејс, шеф здруженог генералштаба.

Међутим, мало је вероватно да ће маркетиншка кампања, чији је циљ да прикаже слику морално дисциплинованих оружаних снага, имати већег утицаја на јавност, која све више увиђа да је рат у Ираку машина за млевење меса у коју се убацују тела и душе младих војника. Америчка провинција почела је да су суочава са растућом људском ценом ове инвазије: 3.000 мртвих, 25.000 тешко рањених и епидемија синдрома посттрауматског стреса (ПТСД), која према истраживањима саме војске угрожава 18,5 одсто војника који су имали неколико уговора.

Адвокати оптужених маринаца вероватно ће навести ПТСД као олакшавајући фактор. Тврдиће да су војници постали склони претераним реакцијама пошто су били изложени интензивном стресу током дужег периода без јасних правила службе према којима би се управљали.

Када су маринске јединице први пут заузеле положаје око Хадите, у моди је и даље била реторика о "задобијању симпатија и поверења". Једно саопштење из 2003. одсликава искрену добру вољу: "Иако коалиционе снаге чине све да минимизују колатералну штету у локалним градовима и селима, можда ће бити извесне штете, као што су разваљена врата или оштећена возила. Новац дат становништву као надокнада штете више је од пуке надокнаде трошкова. Када екипа за цивилне послове посети мештане да им исплати одштету, може да објасни да штета није направљена намерно или злонамерно – то њима често значи исто колико и новчана надокнада."

Кад су се сунитски герилци боље организовали, Хадита им је постала упориште, а маринци су потпуно престали да се претварају да раде било какав хуманитарни посао и вратили су се својој улози елитне борбене јединице. Град је доспео на јако лош глас. Исламски екстремисти су јавно скидали главе сумњивим доушницима и направили су добар посао продајући снимке егзекуција. Према лондонском "Гардијану", на једном дивидију је био снимак младог, плавокосог, мишићавог мушкарца коме је извађена утроба. То је, наводно, био припадник шесточланог америчког тима снајпериста који је убијен из заседе 1. августа 2005.

Правила службе у Ираку су неодређена. Мењају се од операције до операције и често се класификују као поверљива. ("Не желимо да кажемо лошим момцима шта бисмо могли да урадимо", каже портпарол Маринског корпуса.) Какве год програме Пентагон сада оснивао да би их учио "основним војничким вредностима", агресија је етика коју Марински корпус традиционално негује код својих војника. Уочи Фалуџе, генерал мајор Џејмс Н. Матис, познат у својој јединици као "Побеснели пас Матис", открио је своју војну филозофију: "Знате моја правила за двобој. Донесеш пушку, донесеш две пушке, поведеш све пријатеље који имају пушке." Извештач Би-Би-Сија забележио је изјаву Гарета Брендла, такође из Маринског корпуса, да "Сатана живи у Фалуџи и да ће га уништити."

Овакав речник, сличан говорима о "рату против тероризма", подсећа на апокалиптичну борбу између добра и зла, где свака мера, ма како екстремна, има божји благослов. Иако је немогуће рећи колико су маринци из Хадите упили овакве поруке, фундаментализам су проповедали многи у структури команде.

Ништа од овога не ослобађа маринце којима ће ускоро почети суђење. Тачно је, били су исцрпљени после неколико везаних ангажмана – жртве министра одбране Доналда Рамсфелда, који је желео да Ирак буде огледно поље свих чуда високе технологије и због тога је ограничио број копнених трупа. Тачно је, бачени су у срце жестоке контрапобуне без јасних правила. И тачно је, неспособни и лажљиви политичари одговорни за ову несрећу заслужују да им се суди, а не место на челу светске банке (Пол Волфовиц) или председничку медаљу слободе (шеф ЦИА Џорџ Тенет и генерал Томи Френкс).

Али, на крају крајева, лични избори јесу важни. "Било их је од малих беба до одраслих мушкараца и жена. Још могу да осетим мирис крви. Остао ми је неки печат у глави и у срцу", рекао је Рајан Брионес.

Пол Арон