Бал Велике браће

Од нашег сталног дописника

Наоружани разбојник је ушао у једну продавницу у североисточној четврти Вашингтона, покошкао се с продавцем који је одбио да му отвори касу, онда пуцао у њега и у власника који је дошао да види шта се догађа. Побегао је сивим „понтијаком“, али је сведок који се затекао у близини успео да прибележи регистарски број.

Полиција је, према извештају „Вашингтон поста“, успела веома брзо не само да идентификује возача, него и да га у најкраћем року пронађе, иако није био на својој адреси, већ му је аутомобил био паркиран испред једне куће у југоисточном делу престонице.

Није га открила тако што је тражени ауто лоцирала нека патрола у близини, већ коришћењем специјалног надзорног система који аутоматски прати кретање свих аутомобила у главном граду и непосредној околини, тиме што мрежа камера на раскрсницама и у улицама непрестано снима регистарске таблице и аутоматски пуни велику базу података која, упркос чињеници на поседује на милионе тих података, може лако да се претражује.

Тако је реконструисано целокупно кретање сивог „понтијака“, не само после разбојништва које је починио његов власник, него и пре тога. Кристијан Тејлор, како гласи његово име, мислио је да ће бити безбедан у кући пријатеља, али сада је у затвору, чекајући суђење за „два убиства првог степена“, што је овдашњи правни израз за злочин с предумишљајем.

Овај случај је био повод да у фокус дође ова изузетно широко разапета мрежа за надзор, која је најразвијенија управо у Вашингтону, укључујући и све његове прилазе.

Подаци из овог надзора полиције, у Вашингтону, који као главни град има статус дистрикта (под старатељством Конгреса), чувају се три године. Реч је иначе о камерама (релативно скупим, 20.000 долара свака) одвојеним од система камера које контролишу брзину или пролазак кроз црвено светло, да би се на основу њихових снимака прекршиоци кажњавали (и деловало превентивно). Овај систем, наиме, има могућност и да аутоматски обавештава када сними неки аутомобил за којим се трага, или чији су путници под надзором.

„То је заиста велика база информација о кретању људи“, цитирао је у свом чланку о овој теми „Вашингтон пост“ Џеја Стенлија, вишег аналитичара из Америчке уније за грађанске слободе (АКЛУ). По мишљењу овог експерта, држава, оличена у полицији, нема право да без налога прикупља ову врсту информација.

До каквих све ситуација коришћење овог система може да доведе, показао је пример једног забринутог супруга који је, не затекавши жену код куће, позвао полицију и рекао да је нестала, дајући број таблица њеног аута. Систем је полицију одвео до једног стамбеног комплекса, испред кога је био паркиран аутомобил нестале супруге, на којем је била цедуља намењена паркинг контроли с поруком „Немојте да ме одвучете, у посети сам стану 3-Ц.“

Кад је полиција покуцала на врата, отворила их је жена која је била обучена тако да је било очигледно да је на брзину изашла из спаваће собе. „Јавите се мужу“, било је све што су јој неочекивани посетиоци саопштили.

Четврти амандман америчког Устава забрањује „безразложне претраге и конфискације“, што обухвата и полицијско праћење и надзор. Смисао му је заштита права на приватност, што полицију обавезује да за њено повређивање има веродостојан разлог – и судско овлашћење. Принцип је међутим да је налог потребан само у случајевима када „постоји разложно очекивање приватности“ од стране грађанина.

Да ли то важи и за снимање аутомобила на ауто путевима и градским улицама?

Пред деветорицом судија Врховног суда од почетка новембра је предмет, чији ће исход, као преседан, редефинисати то „очекивање приватности“.

Предмет „САД против Антоан Џонса“ је занимљив, јер се у њему стичу грађанске слободе са једне, и вечита борба лопова и жандарма са друге. Поменути Џонс је власник једног ноћног клуба за кога је полиција сумњала да је и нарко дилер. Због тога је испословала налог да на његов џип у року од десет дана може да прикачи уређај за сателитско праћење (ГПС). Поставила га је међутим тек 11. дана, да би после четири недеље праћења открила његово складиште кокаина, оружја и пара и наравно, ухапсила га и оптужила.

Џонсови адвокати су међутим оспорили управо праћење његовог аутомобила, јер је то, по њима, било неуставно ометање његове приватности, загарантоване 4. амандманом.

У расправама које се у медијима овим поводом воде у очекивању изјашњавања Врховног суда (који је у Америци истовремено и уставни), указује се пре свега на ерозију приватности коју доноси брз развој технологије с једне, а опсесивна потреба америчког друштво да се после „11. септембра“ заштити од неког сличног терористичког спектакла с друге. На основу неколико закона који су донети после 2001, надгледање без налога је веома проширено, приватност је на неки начин постала непријатељ безбедности, мада још нема консензуса око тога – где у том погледу повући црту.

Орвелов „Велики брат“ је стигао, али је и позван. Свако ко данас користи мобилни телефон, ГПС, интернет и друга достигнућа информатичке технологије, може данас да буде аутоматски, без људске интервенције, надгледан нон-стоп. То је, на почетку расправе у предмету „САД против Антоан Џонса“, лепо описао један од врховних судија: „У преткомпјутерској и преинтернет ери, приватност коју су људи уживали није била резултат законске или уставне заштите, већ чињенице да је прикупљање информација о неком било тешко, захтевало је да се стално буде уз њега“.

Данас је за овако нешто заинтересованој држави (а која то није), потребно само да купи одговарајућу опрему. Како је, у серији за коју су коришћени подаци добијени од „Викиликса“ (не они из афере „Дипломатске депеше“), изнео дневник „Волстрит џорнал“, и произвођачи ове робе (уређаја и софтвера), одржавају своје сајмове, цинично описиваним као „балови Велике браће“, који су намењени само продавцима и муштеријама (новинарима и обичним грађанима приступ је строго забрањен).

Како је изнето, тржиште ове робе специјалне намене достигло је обим од 5 милијарди долара годишње. На последњем оваквом сајму, одржаном у једном хотелу „Мериот“ ланца на периферији Вашингтона, били су купци из 48 земаља, а одавде представници чак 20 федералних служби, наравно, оних тајних.

У понуди су, како је увидом у каталоге сазнао „Волстрит џорнал“, између осталог, били и производи који омогућавају да се истовремено прислушкује на стотину мобилних телефона, пресреће на десетине хиљада имејлова, па да се тамо где треба шаљу и фотографије њихових пошиљалаца и прималаца, које су снимили њихови компјутери.

Да ли се сва ова технологија користи законски, друго је питање. „То је исто као кад продајете пиштоље“, објаснио је ситуацију један у посленика овог бизниса. „Неки их купују за самоодбрану, а некима је то алат за криминалне работе“.

*