Bal Velike braće

Od našeg stalnog dopisnika

Naoružani razbojnik je ušao u jednu prodavnicu u severoistočnoj četvrti Vašingtona, pokoškao se s prodavcem koji je odbio da mu otvori kasu, onda pucao u njega i u vlasnika koji je došao da vidi šta se događa. Pobegao je sivim „pontijakom“, ali je svedok koji se zatekao u blizini uspeo da pribeleži registarski broj.

Policija je, prema izveštaju „Vašington posta“, uspela veoma brzo ne samo da identifikuje vozača, nego i da ga u najkraćem roku pronađe, iako nije bio na svojoj adresi, već mu je automobil bio parkiran ispred jedne kuće u jugoistočnom delu prestonice.

Nije ga otkrila tako što je traženi auto locirala neka patrola u blizini, već korišćenjem specijalnog nadzornog sistema koji automatski prati kretanje svih automobila u glavnom gradu i neposrednoj okolini, time što mreža kamera na raskrsnicama i u ulicama neprestano snima registarske tablice i automatski puni veliku bazu podataka koja, uprkos činjenici na poseduje na milione tih podataka, može lako da se pretražuje.

Tako je rekonstruisano celokupno kretanje sivog „pontijaka“, ne samo posle razbojništva koje je počinio njegov vlasnik, nego i pre toga. Kristijan Tejlor, kako glasi njegovo ime, mislio je da će biti bezbedan u kući prijatelja, ali sada je u zatvoru, čekajući suđenje za „dva ubistva prvog stepena“, što je ovdašnji pravni izraz za zločin s predumišljajem.

Ovaj slučaj je bio povod da u fokus dođe ova izuzetno široko razapeta mreža za nadzor, koja je najrazvijenija upravo u Vašingtonu, uključujući i sve njegove prilaze.

Podaci iz ovog nadzora policije, u Vašingtonu, koji kao glavni grad ima status distrikta (pod starateljstvom Kongresa), čuvaju se tri godine. Reč je inače o kamerama (relativno skupim, 20.000 dolara svaka) odvojenim od sistema kamera koje kontrolišu brzinu ili prolazak kroz crveno svetlo, da bi se na osnovu njihovih snimaka prekršioci kažnjavali (i delovalo preventivno). Ovaj sistem, naime, ima mogućnost i da automatski obaveštava kada snimi neki automobil za kojim se traga, ili čiji su putnici pod nadzorom.

„To je zaista velika baza informacija o kretanju ljudi“, citirao je u svom članku o ovoj temi „Vašington post“ Džeja Stenlija, višeg analitičara iz Američke unije za građanske slobode (AKLU). Po mišljenju ovog eksperta, država, oličena u policiji, nema pravo da bez naloga prikuplja ovu vrstu informacija.

Do kakvih sve situacija korišćenje ovog sistema može da dovede, pokazao je primer jednog zabrinutog supruga koji je, ne zatekavši ženu kod kuće, pozvao policiju i rekao da je nestala, dajući broj tablica njenog auta. Sistem je policiju odveo do jednog stambenog kompleksa, ispred koga je bio parkiran automobil nestale supruge, na kojem je bila cedulja namenjena parking kontroli s porukom „Nemojte da me odvučete, u poseti sam stanu 3-C.“

Kad je policija pokucala na vrata, otvorila ih je žena koja je bila obučena tako da je bilo očigledno da je na brzinu izašla iz spavaće sobe. „Javite se mužu“, bilo je sve što su joj neočekivani posetioci saopštili.

Četvrti amandman američkog Ustava zabranjuje „bezrazložne pretrage i konfiskacije“, što obuhvata i policijsko praćenje i nadzor. Smisao mu je zaštita prava na privatnost, što policiju obavezuje da za njeno povređivanje ima verodostojan razlog – i sudsko ovlašćenje. Princip je međutim da je nalog potreban samo u slučajevima kada „postoji razložno očekivanje privatnosti“ od strane građanina.

Da li to važi i za snimanje automobila na auto putevima i gradskim ulicama?

Pred devetoricom sudija Vrhovnog suda od početka novembra je predmet, čiji će ishod, kao presedan, redefinisati to „očekivanje privatnosti“.

Predmet „SAD protiv Antoan Džonsa“ je zanimljiv, jer se u njemu stiču građanske slobode sa jedne, i večita borba lopova i žandarma sa druge. Pomenuti Džons je vlasnik jednog noćnog kluba za koga je policija sumnjala da je i narko diler. Zbog toga je isposlovala nalog da na njegov džip u roku od deset dana može da prikači uređaj za satelitsko praćenje (GPS). Postavila ga je međutim tek 11. dana, da bi posle četiri nedelje praćenja otkrila njegovo skladište kokaina, oružja i para i naravno, uhapsila ga i optužila.

Džonsovi advokati su međutim osporili upravo praćenje njegovog automobila, jer je to, po njima, bilo neustavno ometanje njegove privatnosti, zagarantovane 4. amandmanom.

U raspravama koje se u medijima ovim povodom vode u očekivanju izjašnjavanja Vrhovnog suda (koji je u Americi istovremeno i ustavni), ukazuje se pre svega na eroziju privatnosti koju donosi brz razvoj tehnologije s jedne, a opsesivna potreba američkog društvo da se posle „11. septembra“ zaštiti od nekog sličnog terorističkog spektakla s druge. Na osnovu nekoliko zakona koji su doneti posle 2001, nadgledanje bez naloga je veoma prošireno, privatnost je na neki način postala neprijatelj bezbednosti, mada još nema konsenzusa oko toga – gde u tom pogledu povući crtu.

Orvelov „Veliki brat“ je stigao, ali je i pozvan. Svako ko danas koristi mobilni telefon, GPS, internet i druga dostignuća informatičke tehnologije, može danas da bude automatski, bez ljudske intervencije, nadgledan non-stop. To je, na početku rasprave u predmetu „SAD protiv Antoan Džonsa“, lepo opisao jedan od vrhovnih sudija: „U pretkompjuterskoj i preinternet eri, privatnost koju su ljudi uživali nije bila rezultat zakonske ili ustavne zaštite, već činjenice da je prikupljanje informacija o nekom bilo teško, zahtevalo je da se stalno bude uz njega“.

Danas je za ovako nešto zainteresovanoj državi (a koja to nije), potrebno samo da kupi odgovarajuću opremu. Kako je, u seriji za koju su korišćeni podaci dobijeni od „Vikiliksa“ (ne oni iz afere „Diplomatske depeše“), izneo dnevnik „Volstrit džornal“, i proizvođači ove robe (uređaja i softvera), održavaju svoje sajmove, cinično opisivanim kao „balovi Velike braće“, koji su namenjeni samo prodavcima i mušterijama (novinarima i običnim građanima pristup je strogo zabranjen).

Kako je izneto, tržište ove robe specijalne namene dostiglo je obim od 5 milijardi dolara godišnje. Na poslednjem ovakvom sajmu, održanom u jednom hotelu „Meriot“ lanca na periferiji Vašingtona, bili su kupci iz 48 zemalja, a odavde predstavnici čak 20 federalnih službi, naravno, onih tajnih.

U ponudi su, kako je uvidom u kataloge saznao „Volstrit džornal“, između ostalog, bili i proizvodi koji omogućavaju da se istovremeno prisluškuje na stotinu mobilnih telefona, presreće na desetine hiljada imejlova, pa da se tamo gde treba šalju i fotografije njihovih pošiljalaca i primalaca, koje su snimili njihovi kompjuteri.

Da li se sva ova tehnologija koristi zakonski, drugo je pitanje. „To je isto kao kad prodajete pištolje“, objasnio je situaciju jedan u poslenika ovog biznisa. „Neki ih kupuju za samoodbranu, a nekima je to alat za kriminalne rabote“.

*