Шокови на прегрејаној планети

Кад се подвуче црта на глобалној фактури, 2006. у анале неће ући ни као annus horribilis нити као annus mirabilis: није била ни страшна ни чудотворна. Нису се, срећом, обистинила нека од највећих страховања, нити, нажалост, остварила  нека од оптимистичких очекивања.

Имала је, једноставно, своје губитнике и добитнике; ништа од онога што је раније започето у њој није коначно завршено, али су плодови неких старих сетви доспели за (углавном) горку жетву. А у коначном исходу, свет је за нијансу нестабилнији, а планетарна будућност, ако се нешто озбиљно не промени, за извеснију меру суморнија.

На месту најпозитивније вести године могло би да се нађе оно што се није догодило: није дошло до пандемије птичијег грипа, чије су најаве почетком 2006. изазвале страх планетарних размера. Вирус Х5Н1 ипак није мутирао онако како су то предвиђали песимисти, али је остао претња, на крају године сведена у реалније оквире него на њеном почетку.

Најлошија вест 2006. је такође планетарних димензија: изгледа да више нема недоумица да је учинак индустријске револуције, поред благодети, и колатерална штета: огромне количине угљен-диоксида у атмосфери су створиле ефекат стакленика, па је земља постала неприродно загрејана. Минула година је једна од најтоплијих откако се врше метеоролошка мерења. Медведи у Шпанији су први пут ове зиме одустали од зимског сна, једно острво у источном приобаљу Индије је једноставно нестало због нарасле воде, хималајски глечери се постојано отапају, а све мање леда је и на Северном полу… Од катастрофе нас, тврди се, дели још само пет степени Целзијуса.

Глобални фокус је и 2006. био на Блиском истоку, који је поново главно жариште, као што је то био и у највећем делу друге половине 20. века. Иако је главна пажња тамо посвећена Ираку, по свему судећи новом америчком Вијетнаму, пажња се померала. Први шок је у јануару изазвао пораз Фатаха и победа Хамаса на палестинским изборима, чиме је потврђено да исламистички вирус није поштедео ни Палестинце, најсекуларније Арапе.

У вечитој блискоисточној заврзлами током јула и августа дошло је до још једног обрта са димензијама историјског. Хезболах – "божија партија" либанских шиита, први пут је доказала да се може одолети војној снази Израела. Рат који је трајао 34 дана разорио је Либан, али и уверење о израелској свемоћи, са далекосежним политичким и психолошким последицама за цео регион.

Америчко заглављивање у Ираку формално је потврђено у децембру, када је двопартијска студијска група констатовала да је рат који се тамо води већ 44 месеца, и за који је потрошено 400 милијарди долара, практично изгубљен, препоручујући повлачење већ почетком 2008. Бела кућа је то храбро поднела, не помињући додуше реч пораз, али признајући да не побеђује.

Председник Буш је због тога политички губитник године. Ирак, у коме је последњих дана децембра број погинулих америчких војника (2.978) надмашио број жртава 11. септембра (2.973), био је кључни фактор изборног дебакла републиканаца, који су изгубили контролу над оба дома Конгреса. Садам Хусеин је, међутим, животни губитник у ирачком хаосу: пошто му је одбијена жалба на смртну пресуду, на вешала мора до краја јануара. "Жртвујем себе – ако Бог да постаћу истински мученик и човек", поручио је у писму написаном када му је постало јасно да је дошао до краја пута.

Да сукоб цивилизација није само контроверзна, постхладноратовска теорија Самјуела Хантингтона из 1993, потврдила је и 2006. Прво је, у фебруару, серија карикатура пророка Мухамеда у једном дотле минорном данском листу, била повод за исламске демонстрације и побуне и на истоку и на западу. Оне су потврдиле постојање дубоког јаза између западног либерализма и вредности, попут слободе говора и штампе на једној страни, и исламског догматизма (и радикализма) на другој. А онда се све то поновило, после септембарског говора папе Бенедикта у Немачкој, у којем је, уз помоћ једног историјског цитата, изнео како је насиље у самој природи ислама.

Папа, који се потом донекле извинио, није то рекао случајно: он је верски поглавар, али и изврстан политичар, јер да није, не би постао папа. Различита су, међутим, тумачења шта је заправо хтео да поручи: најуверљивија теза је она по којој је Ватикан осетио потребу да се стави у улогу предводника одбране угроженог Запада …

Фидел Кастро је још један непријатељ Америке који је на одласку. Хоспитализовање 80-годишњег "команданта", подстакао је спекулације о судбини Кубе после њега. Консензус је само у једном: не може да остане све исто. Али тешко је замислити да ће његов брат Раул, коме је препуштено кормило власти, бити у улози Хрушчова после Стаљинове смрти. Тешко да ће бити и Брежњев, а на кубанског Горбачова се још не помишља.

Северна Кореја је пробом своје атомске бомбе још непознатих карактеристика такође дала допринос неизвесностима које стара година оставља новој. Доказала је тиме колико је свет опасан, кад једна од најсиромашнијих и најизолованијих земаља може да произведе сопствено нуклеарно оружје (Пјонгјанг има и сопствене далекометне ракете). Тамошњи диктатор, Ким Џонг Ил, попут својих узора из историје СССР-а, вешто продаје страх да би могао да учини нешто сулудо, како би изнудио концесије Америке и суседа, које засад нису на видику, али изгледају извесне.

Совјетског Савеза више нема, његова наследница Русија не тргује више равнотежом нуклеарног страха: њено оружје је данас енергија. У јануару је на три дана пресекла довод природног гаса Украјини, па тиме и Европи, и показала спремност да ову монету користи у глобалним поткусуривањима. Нова претња, овога пута завртањем гасовода Белорусији, дошла је пре три дана.

Наши суседи Бугарска и Румунија су такође међу добитницима 2006: у последњи час су се провукли кроз врата ЕУ која је клуб из Брисела почео да затвара, док се не преиспита колико му је и под којим условима још чланова потребно…