Профит од сећања

Специјално за "Политику"
ЗАГРЕБ, јануара – Већ неколико година у светској поп музици влада синдром ретро-погледа у прошлост, па тако и на овим "транзицијским" просторима. Није у питању тренд који је доминантан само у 2006. години, али су неке од основних карактеристика ретроманије недвосмислено медијски експлодирале последњих година. Ако смо ове године доживели реактивирање група "Леб и сол" и "Булдожер", прошле године нас је затрпала носталгија око "Бијелог дугмета", "Нових фосила" и других икона бивше југословенске поп-сцене. Но, поред масовне носталгије, у покушају да се реактуелизују вредности "боље рок прошлости", одлучујућу улогу играо је, пре свега, планирани успех на тржишту, то јест потенцијална зарада.

Иако неки на терен римејка улећу и због опчињености музиком, многи су на њему само ради бржег згртања новца. Наравно да поглед у прошлост никада није био скриван у поп-музици, али чини се да је у последњих неколико сезона постао доминантан начин рада свуда у свету. Можда није лако бити (нови) рок састав данас. Медијска отвореност и приступ архивама у потпуности су традицију учинили видљивом и већ неколико пута амортизираном, па многи данашњи рок извођачи изгледају као да су стигли из давно прошлог времена. Погледајте групе "White Stripes" или "Франц Фердинанд" и све ће вам бити јасно.

На британској рок-сцени није тешко препознати фаворите при "наслањању" на прошле успехе, кроз фасцинацију бритпоп имена попут "Оејзис" или Блур са "Битлсима", "Стонсима" и "Кинксима". Иако није реч само о беспризорним имитаторима скрпљеним ради брзог пробоја, мирис фунти и долара ипак провирује и иза њихове фасаде. Недавно су и "презрене" електропоп осамдесете стигле назад у моду, посредством постава попут група "Bravery", "Interpol", "Kaiser Chiefs", "Франц Фердинанд" и многих других. У ретро-опцију уклапа се и низ извођача американе попут Рyана Адамса или Лусинде Вилијамс, но, код њих је ипак у питању естетски повратак у време када је "рок био млад", а самим тим ваљда и креативно свеж и податан.

Чињеница је да бенигне поставе осамдесетих – свеједно да ли "4 аса" или "Дјуран Дјуран" – данас добијају сатисфакцију кроз уши и џепове неких нових клинаца. Након што је рок као "ђавоља" музика педесетих темељно уздрмао дотадашње конвенције, супкултурне шездесете биле су прва декада чији су протагонисти уметничко уозбиљавање истакли као главно писмо намере. Седамдесете су панком и новим таласом потврдиле друштвену релевантност рок музике, док су јапијевске осамдесете забиле последње ексере у ковчег покопаног ангажмана поп културе. Можда их зато неки настоје рехабилитовати и "одликовати" у ретроспективи.

Што се тиче осамдесетих, могли бисмо навести и кубанске музичаре који у осамдесетим годинама живота марљиво обилазе свет, такође нудећи носталгични шик прошлих времена, покушавајући да прикажу традицију каква је била док је нису такли спољашњи утицаји и док је Кастро (ваљда) још жив. У том смислу сваки ретро-маневар заправо је покушај да се гурне глава под песак прошлих заслуга и продужи данашњи естрадни живот на јучерашњим правилима.

Код нас се као "краљеви-ретра", без сумње, могу навести "Бијело дугме", па затим "Нови фосили", који су макар и свирачки проблематичним окупљањима успели покупити неке дивиденде на носталгији публике. Најчешће оне најмлађе, што у причу уводи нову могућност: ретро није поред нас зато што то желе само вршњаци-носталгичари протагониста, већ због тога јер и они који нису били рођени у време њихових некадашњих успеха желе "доживјети стоту" на начин како се то некада радило.

Домаћа публика добро памти новоталасне осамдесете и воли концерте тадашњих домаћих и иностраних звезда, али за најбоље примерке домаће рок традиције на овим просторима никада се није претерано марило. Зато новац, уместо најбољих, редовно убиру најкомерцијалнији извођачи, чије каријере у ери свакаквих ретро-опција делују као привлачно исцртане карте-водичи с препознатљивим топонимима естрадне историје. Зато је и данашњи тржишни однос између "Дугмета" и "Леба и соли" или "Булдожера" исти какав је био пре 25 година; као и разлика између стадиона и концертне дворане.