Profit od sećanja

Specijalno za "Politiku"
ZAGREB, januara – Već nekoliko godina u svetskoj pop muzici vlada sindrom retro-pogleda u prošlost, pa tako i na ovim "tranzicijskim" prostorima. Nije u pitanju trend koji je dominantan samo u 2006. godini, ali su neke od osnovnih karakteristika retromanije nedvosmisleno medijski eksplodirale poslednjih godina. Ako smo ove godine doživeli reaktiviranje grupa "Leb i sol" i "Buldožer", prošle godine nas je zatrpala nostalgija oko "Bijelog dugmeta", "Novih fosila" i drugih ikona bivše jugoslovenske pop-scene. No, pored masovne nostalgije, u pokušaju da se reaktuelizuju vrednosti "bolje rok prošlosti", odlučujuću ulogu igrao je, pre svega, planirani uspeh na tržištu, to jest potencijalna zarada.

Iako neki na teren rimejka uleću i zbog opčinjenosti muzikom, mnogi su na njemu samo radi bržeg zgrtanja novca. Naravno da pogled u prošlost nikada nije bio skrivan u pop-muzici, ali čini se da je u poslednjih nekoliko sezona postao dominantan način rada svuda u svetu. Možda nije lako biti (novi) rok sastav danas. Medijska otvorenost i pristup arhivama u potpunosti su tradiciju učinili vidljivom i već nekoliko puta amortiziranom, pa mnogi današnji rok izvođači izgledaju kao da su stigli iz davno prošlog vremena. Pogledajte grupe "White Stripes" ili "Franc Ferdinand" i sve će vam biti jasno.

Na britanskoj rok-sceni nije teško prepoznati favorite pri "naslanjanju" na prošle uspehe, kroz fascinaciju britpop imena poput "Oejzis" ili Blur sa "Bitlsima", "Stonsima" i "Kinksima". Iako nije reč samo o besprizornim imitatorima skrpljenim radi brzog proboja, miris funti i dolara ipak proviruje i iza njihove fasade. Nedavno su i "prezrene" elektropop osamdesete stigle nazad u modu, posredstvom postava poput grupa "Bravery", "Interpol", "Kaiser Chiefs", "Franc Ferdinand" i mnogih drugih. U retro-opciju uklapa se i niz izvođača amerikane poput Ryana Adamsa ili Lusinde Vilijams, no, kod njih je ipak u pitanju estetski povratak u vreme kada je "rok bio mlad", a samim tim valjda i kreativno svež i podatan.

Činjenica je da benigne postave osamdesetih – svejedno da li "4 asa" ili "Djuran Djuran" – danas dobijaju satisfakciju kroz uši i džepove nekih novih klinaca. Nakon što je rok kao "đavolja" muzika pedesetih temeljno uzdrmao dotadašnje konvencije, supkulturne šezdesete bile su prva dekada čiji su protagonisti umetničko uozbiljavanje istakli kao glavno pismo namere. Sedamdesete su pankom i novim talasom potvrdile društvenu relevantnost rok muzike, dok su japijevske osamdesete zabile poslednje eksere u kovčeg pokopanog angažmana pop kulture. Možda ih zato neki nastoje rehabilitovati i "odlikovati" u retrospektivi.

Što se tiče osamdesetih, mogli bismo navesti i kubanske muzičare koji u osamdesetim godinama života marljivo obilaze svet, takođe nudeći nostalgični šik prošlih vremena, pokušavajući da prikažu tradiciju kakva je bila dok je nisu takli spoljašnji uticaji i dok je Kastro (valjda) još živ. U tom smislu svaki retro-manevar zapravo je pokušaj da se gurne glava pod pesak prošlih zasluga i produži današnji estradni život na jučerašnjim pravilima.

Kod nas se kao "kraljevi-retra", bez sumnje, mogu navesti "Bijelo dugme", pa zatim "Novi fosili", koji su makar i svirački problematičnim okupljanjima uspeli pokupiti neke dividende na nostalgiji publike. Najčešće one najmlađe, što u priču uvodi novu mogućnost: retro nije pored nas zato što to žele samo vršnjaci-nostalgičari protagonista, već zbog toga jer i oni koji nisu bili rođeni u vreme njihovih nekadašnjih uspeha žele "doživjeti stotu" na način kako se to nekada radilo.

Domaća publika dobro pamti novotalasne osamdesete i voli koncerte tadašnjih domaćih i inostranih zvezda, ali za najbolje primerke domaće rok tradicije na ovim prostorima nikada se nije preterano marilo. Zato novac, umesto najboljih, redovno ubiru najkomercijalniji izvođači, čije karijere u eri svakakvih retro-opcija deluju kao privlačno iscrtane karte-vodiči s prepoznatljivim toponimima estradne istorije. Zato je i današnji tržišni odnos između "Dugmeta" i "Leba i soli" ili "Buldožera" isti kakav je bio pre 25 godina; kao i razlika između stadiona i koncertne dvorane.