Инвестициони бумеранг

Политичари у Србији обећавају да ће одмах по окончању избора страни инвеститори дојурити у Србију и донети свеж новац. Нове милијарде инвестиција отвориће нова радна места, па ће тако проблем огромне српске незапослености бити решен. Политичари тврде да знају како да привуку инвеститоре и реше проблем незапослености. Из неког разлога то знање су до сада скривали.
Када говоре о инвестицијама, политичари се свесно или несвесно ослањају на социјалистичко искуство грађана Србије. У социјализму су инвестиције увек подразумевале улагања у нове погоне и предузећа и отварање нових радних места. У транзицији, међутим, нове инвестиције не значе и аутоматско повећавање запослености.

Највећи део иностраних инвестиција у Србији само је друго име за приходе од приватизације. Већ постојећа предузећа се продају и прелазе у приватно власништво. За новог власника то јесте инвестиција, али само за њега. Новац од приватизације одлази држави и грађанима-акционарима и завршава у буџетској и приватној потрошњи. У овом процесу се не отварају нова радна места, напротив.

Нови власници отпуштају вишак радника, па овакве инвестиције доводе до пада укупне запослености. У Србији је тај процес јасно видљив. Од 2000. године до данас, број незапослених порастао је за око 40 одсто и прешао је цифру од милион људи. Број запослених се у истом периоду смањио за више од пет процената и сада је испод два милиона. Овај однос је катастрофалан, па се цифре по правилу не помињу и незапосленост се само описује као висока.

Србија је од 2000. године до данас продала све што се у овом периоду могло продати и из иностранства добила око 6,2 милијарде долара. Поређења ради, ова седмогодишња вредност иностраних инвестиција мања је од једногодишњег дефицита трговинског биланса у 2004. години. Вероватно је и трговински дефицит у 2006. години на нивоу седмогодишњих инвестиција. То говори и о ниском нивоу иностраних инвестиција, али и о дубини платнобилансних проблема Србије.

Иностране инвестиције нису довеле ни до поправљања платнобилансне позиције Србије. Проблем је великим делом у вези и са структуром инвестиција. Готово све инвестиције су окренуте домаћем потрошачу и сегментима тржишта који нису изложени иностраној конкуренцији.

Прва група су инвестиције у области услуга, попут банкарства, трговине или телекомуникација. Ова врста услуга се не може увозити и захтева физичко присуство на локалном тржишту. Атрактивност улагања у сектору услуга је управо у чињеници да се ради о ограниченој конкуренцији и релативно лакој монополизацији, или картелизацији тржишта.

Други сегмент инвестиција је у вези са робом код које су транспортни трошкови у структури цене високи. Ову врсту робе, попут цемента, воде или пива, није рационално увозити, па је тиме конкуренција ограничена.

Трећа група инвестиција у вези је са специфичним сегментима тржишта попут дуванске индустрије. Статус домаћег произвођача даје огромне акцизне предности и ефективно монополизује тржиште у корист домаћих произвођача. Да тих предности нема, дувански гиганти никада не би дошли у Ниш и Врање.

Девизни капитал који је по основу инвестиција ушао у Србију, као и капитал који улази по основу перманентног задуживања, доводи до велике понуде девиза. Велика понуда девиза обара њихову динарску цену и доводи до бесмисленог прецењивања динара. Прецењени динар стимулише увоз, дестимулише извоз и разара платнобилансну позицију државе. Друга страна истог процеса је стални раст спољне задужености и ризик валутне и дужничке кризе.

Српски модел прилива капитала изазива инвестициони бумеранг ефекат и смањује будуће инвестиције и запосленост.

Прецењени динар подиже девизну цену свих фактора производње у Србији. Исказане у динарима, бруто плате су до децембра 2006. године порасле око 22 одсто. Исказане у доларима, бруто плате су порасле око 48 процената и на нивоу су од око 545 долара месечно. Слична логика се може применити и на остале трошкове пословања. И да су цене остале исте, а нису, оне су у доларском исказу порасле око 20 одсто, колико је долар пао у односу на динар. Светско тржиште је сувише конкурентно да би толерисало овакве трошковне испаде и капитал зато заобилази Србију.

На бази увећаних девизних цена немогуће је направити калкулацију која би стимулисала производне инвестиције окренуте извозу, или бар супституцији увоза. Огромне српске камате такође дестимулишу инвестиције. Са оваквим девизним курсом, либералним увозним режимом и огромним каматама, свака економска калкулација стимулише само улагање у трговину и увоз. Због свега овога, готово да нема озбиљних инвестиција у нове погоне, или како се то "српски" каже: у гринфилд инвестиције.

Предизборни карневал не може сакрити неуспех српског економског модела. Крах је само привремено ублажен приливом новца од продаје државне имовине и ефективним замрзавањем цена под државном контролом. Нова власт може бирати – или ће одмах променити економски модел, или ће продајом преосталих државних предузећа само одгодити оно што се одавно морало урадити. Није свеједно када ће до промене доћи – што касније, то горе – незапосленост, дефицит платног биланса и спољна задуженост одавно су у критичној зони.

Финансијски консултант