Investicioni bumerang

Političari u Srbiji obećavaju da će odmah po okončanju izbora strani investitori dojuriti u Srbiju i doneti svež novac. Nove milijarde investicija otvoriće nova radna mesta, pa će tako problem ogromne srpske nezaposlenosti biti rešen. Političari tvrde da znaju kako da privuku investitore i reše problem nezaposlenosti. Iz nekog razloga to znanje su do sada skrivali.
Kada govore o investicijama, političari se svesno ili nesvesno oslanjaju na socijalističko iskustvo građana Srbije. U socijalizmu su investicije uvek podrazumevale ulaganja u nove pogone i preduzeća i otvaranje novih radnih mesta. U tranziciji, međutim, nove investicije ne znače i automatsko povećavanje zaposlenosti.

Najveći deo inostranih investicija u Srbiji samo je drugo ime za prihode od privatizacije. Već postojeća preduzeća se prodaju i prelaze u privatno vlasništvo. Za novog vlasnika to jeste investicija, ali samo za njega. Novac od privatizacije odlazi državi i građanima-akcionarima i završava u budžetskoj i privatnoj potrošnji. U ovom procesu se ne otvaraju nova radna mesta, naprotiv.

Novi vlasnici otpuštaju višak radnika, pa ovakve investicije dovode do pada ukupne zaposlenosti. U Srbiji je taj proces jasno vidljiv. Od 2000. godine do danas, broj nezaposlenih porastao je za oko 40 odsto i prešao je cifru od milion ljudi. Broj zaposlenih se u istom periodu smanjio za više od pet procenata i sada je ispod dva miliona. Ovaj odnos je katastrofalan, pa se cifre po pravilu ne pominju i nezaposlenost se samo opisuje kao visoka.

Srbija je od 2000. godine do danas prodala sve što se u ovom periodu moglo prodati i iz inostranstva dobila oko 6,2 milijarde dolara. Poređenja radi, ova sedmogodišnja vrednost inostranih investicija manja je od jednogodišnjeg deficita trgovinskog bilansa u 2004. godini. Verovatno je i trgovinski deficit u 2006. godini na nivou sedmogodišnjih investicija. To govori i o niskom nivou inostranih investicija, ali i o dubini platnobilansnih problema Srbije.

Inostrane investicije nisu dovele ni do popravljanja platnobilansne pozicije Srbije. Problem je velikim delom u vezi i sa strukturom investicija. Gotovo sve investicije su okrenute domaćem potrošaču i segmentima tržišta koji nisu izloženi inostranoj konkurenciji.

Prva grupa su investicije u oblasti usluga, poput bankarstva, trgovine ili telekomunikacija. Ova vrsta usluga se ne može uvoziti i zahteva fizičko prisustvo na lokalnom tržištu. Atraktivnost ulaganja u sektoru usluga je upravo u činjenici da se radi o ograničenoj konkurenciji i relativno lakoj monopolizaciji, ili kartelizaciji tržišta.

Drugi segment investicija je u vezi sa robom kod koje su transportni troškovi u strukturi cene visoki. Ovu vrstu robe, poput cementa, vode ili piva, nije racionalno uvoziti, pa je time konkurencija ograničena.

Treća grupa investicija u vezi je sa specifičnim segmentima tržišta poput duvanske industrije. Status domaćeg proizvođača daje ogromne akcizne prednosti i efektivno monopolizuje tržište u korist domaćih proizvođača. Da tih prednosti nema, duvanski giganti nikada ne bi došli u Niš i Vranje.

Devizni kapital koji je po osnovu investicija ušao u Srbiju, kao i kapital koji ulazi po osnovu permanentnog zaduživanja, dovodi do velike ponude deviza. Velika ponuda deviza obara njihovu dinarsku cenu i dovodi do besmislenog precenjivanja dinara. Precenjeni dinar stimuliše uvoz, destimuliše izvoz i razara platnobilansnu poziciju države. Druga strana istog procesa je stalni rast spoljne zaduženosti i rizik valutne i dužničke krize.

Srpski model priliva kapitala izaziva investicioni bumerang efekat i smanjuje buduće investicije i zaposlenost.

Precenjeni dinar podiže deviznu cenu svih faktora proizvodnje u Srbiji. Iskazane u dinarima, bruto plate su do decembra 2006. godine porasle oko 22 odsto. Iskazane u dolarima, bruto plate su porasle oko 48 procenata i na nivou su od oko 545 dolara mesečno. Slična logika se može primeniti i na ostale troškove poslovanja. I da su cene ostale iste, a nisu, one su u dolarskom iskazu porasle oko 20 odsto, koliko je dolar pao u odnosu na dinar. Svetsko tržište je suviše konkurentno da bi tolerisalo ovakve troškovne ispade i kapital zato zaobilazi Srbiju.

Na bazi uvećanih deviznih cena nemoguće je napraviti kalkulaciju koja bi stimulisala proizvodne investicije okrenute izvozu, ili bar supstituciji uvoza. Ogromne srpske kamate takođe destimulišu investicije. Sa ovakvim deviznim kursom, liberalnim uvoznim režimom i ogromnim kamatama, svaka ekonomska kalkulacija stimuliše samo ulaganje u trgovinu i uvoz. Zbog svega ovoga, gotovo da nema ozbiljnih investicija u nove pogone, ili kako se to "srpski" kaže: u grinfild investicije.

Predizborni karneval ne može sakriti neuspeh srpskog ekonomskog modela. Krah je samo privremeno ublažen prilivom novca od prodaje državne imovine i efektivnim zamrzavanjem cena pod državnom kontrolom. Nova vlast može birati – ili će odmah promeniti ekonomski model, ili će prodajom preostalih državnih preduzeća samo odgoditi ono što se odavno moralo uraditi. Nije svejedno kada će do promene doći – što kasnije, to gore – nezaposlenost, deficit platnog bilansa i spoljna zaduženost odavno su u kritičnoj zoni.

Finansijski konsultant