Политика према Косову између два страха

До новог изјашњавања ЕУ о кандидатури Србије остало је мање од три месеца, до нових избора нешто мало више, али је питање да ли би, и да је Србији на располагању дужи период, то било право време за формулисање неке нове политике према Косову и Метохији.

Почетком новембра председник Србије Борис Тадић је одбацио предлог решења који је представио Покрет „Преокрет“ (ЛДП и СПО), тврдећи да се „суштински не слаже с политиком одустајања од државних и националних интереса“.

А „политички неморалним“ је назвао позив ДСС-а, који тражи замрзавање косовског проблема, односно „замрзавање признавања косовске државности“, како је прецизирао њихов лидер Војислав Коштуница.

Када му је амбасадор једне од најутицајнијих земаља ЕУ, дан уочи изјашњавања о кандидатури Србије, тражио да се одрекне Резолуције 1244 СБ УН, Тадић није имао дилему да на то не треба да пристане.

Од значајних парламентарних странака, у вези с политиком према КиМ, једино би још важно било становиште СНС-а, који, међутим, не иде даље од програмског става да се решење за Косово може пронаћи само кроз болне обостране уступке.

Како онда може да изгледа политика према КиМ и може ли да се води у задатим оквирима?

Историчар Чедомир Антић не верује да се промена исплати странкама уочи избора, јер се оне боре за гласове бирача, а не за место у историји или мишљење и интересе неких Срба који ће живети за 50 или 100 година.

Антић сматра да се званична Србија није на прави начин борила за свој народ нити озбиљно покушала да га придобије, а затим и велике силе, за „историјски споразум“ Србије с косовским Албанцима и ново разграничење, као и да се ова криза не односи на статус КиМ или процес укључивања Србије у ЕУ, него представља настојање да север Косова буде интегрисан у албанску државу на КиМ.

На питање да ли је могуће формулисати неку нову политику пре избора, Антић подсећа да само споразум највећих парламентарних странака може да промени државну политику. „За радикалну промену (пошто је основна политика дефинисана 2001. и 2004. мењана незванично и истиха) потребан је споразум који би променио ово пристајање на пуну независност и раније инсистирање на формалностима. Таква промена је могућа само ако Србија дође у толику опасност да власт постане одговорна и храбра у мери у којој је то Влада Републике Српске“, закључује Антић.

Председница Спољнополитичког одбора Министарства спољних послова Соња Лихт не верује да се могу очекивати нови предлози, „него пре један нови приступ који ће, пре свега, подстаћи примену договореног током дијалога“.

У том процесу Лихтова очекује више флексибилности и спремности за конструктивни компромис. „Наравно, то је све могуће под условом да се и посредници у дијалогу понашају подједнако одговорно према обема странама и да обе стране не само поштују договорено већи да се уздрже од изјава које доводе у питање исходе, а у циљу добијања политичких поена од сопствене јавности“.

Пошто нови приступ види као процес који ће трајати и који „не сме да се прелама преко колена“, Лихтова сматра да ће се нешто од тога догађати пре, а нешто после избора, али да је веома важно да у њега „на разне начине буду укључени и Срби с Косова, како они са севера тако и они јужно од Ибра“.

Међу реткима који верују да ће државни врх изаћи с предлозима за решење кризе на Косову је директор Центра за нову политику Владимир Тодорић, који чак врло извесним сматра да ће Београд изаћи с предлогом како је могуће изменити Ахтисаријев план јер се „мора имати у виду данијемогућеићиуправцупотпуногнегирањаАхтисаријевогпланакаоицртањановихграница, али се можеговоритиоприсуствуинституцијаСрбијенасеверуКосова, институционалногповезивањасвихсрпскихопштинаипостојањутзвмекегранице“.

Тодорић каже да ће се предлог бавити развијањем већ изнесене четири тачке о којима је Србија спремна да разговара, а то су: оптимални статус севера Косова, заштита постојећих гаранција за српске општине јужно од Ибра, статус цркава и манастира и заштита имовине Републике Србије на Косову.

Уз уверење да „технички“ дијалог није форма за решавање оваквих политичких питања, Тодорић наглашава да се мора пронаћи начин на који је најбоље представити „такву нову, тј барем званично нову, идеју“. Он препоручује да Београд мора да заступа став да се може разговарати о свим политичким питањима, али само кроз политички дијалог.

Подсетимо, шеф шведске дипломатије Карл Билт је недавно изнео предлог да се независно од дијалога Београда и Приштине у Бриселу, покрену разговори о северу Косова који би били вођени између ЕУ и Косова.

Поводом термина који одређују избори, Тодорић прави разлику између тренутка када би се евентуално могла званично формулисати оваква стратегија и времена када би овај дијалог могао да почне.

„Сигурно је да техничка влада или слаба влада није у идеалној позицији да започне такав процес али је такође питање да ли ћемо уопште имати прилику да бирамо“, закључује Тодорић.

У сваком случају, две највеће парламентарне странке, једна у власти, а друга у опозицији, имаће прилику да пресуде да ли је паметније да грађани на скорим изборима одлуче да ли Србија треба да има нову политику према Косову или да они сами рескирају свој изборни резултат изношењем властитог става. Под условом да га имају.