Менхетн на обали Саве

Осим што је кратко време живео у центру града, Александар Вучић је суштински везан за Нови Београд. Како за његов Савски, тако и Дунавски део. Одрастао у Блоку 45, функционер радикала каже да се ни по чему није разликовао од деце која су стасавала на новобеоградском асфалту.
Део града на левој обали Саве дуго је важио за различитост свему што је природно. Неки теоретичари и архитекте су, пак, ишли толико далеко оптужујући га за дехуманизацију и деперсонализацију односа међу људима. Отуђеност човека од човека. Истицали су његову бетонску, сиву, техничку, механичку компоненту. Контраст старом језгру града.

Вучић, каже, то никада није тако доживљавао. Највише времена је провео у Улици Јурија Гагарина која носи име по првом космонауту на планети. Овај булевар је међу најдужим у граду. Обједињује неколико блокова. Већ сама та чињеница даје јој посебност.

За појединце Јурија Гагарина је још увек недођија. Блоковска тајна, несналажење, лавиринт у бројкама. За српског радикала, она је  уточиште, снага, ширина којој краја нема.

– На јединствен начин сам везан за Нови Београд. Од четврте године живео сам у Улици Јурија Гагарина, преко пута Дома здравља. Колико сам се само песка нахватао у тој улици. Највише волим тај део Новог Београда код Савског кеја, као што ми се данас допада и Дунавски кеј. Да ме неко пита да се одлучим између те две обале, то би ми била најтежа одлука. Мада, савски део у мојим размишљањима има неку носталгичнију ноту. Ту сам први пут излазио са девојкама, први пут се потукао озбиљније, играо фудбал на травнатим теренима. И данас често идем тамо. Видим да је мање деце него у моје време. Раније је увек било неког на улици. Сада тога нема. Шеталиште "Лазаро Карденаса" је оно што карактерише овај део. Интересантно, али нико никад тачно није знао како се оно зове. Људи су га скраћено звали само шеталиште. Нема дилеме да оно даје посебан печат, драж овом крају, која се мало где може срести. Служило нам је да прошетамо девојку. А, њима да их виде са новим момком. Пошто су жене паметније, знале су то боље и да искористе. Пре неколико година, преселио сам се у Булевар Михајла Пупина, који је, такође, у Новом Београду. Док сам као подстанар становао у Француској улици, у центру града, то ми се мање свидело него Нови Београд, иако можда има оних који ће сада помислити како је то чудно. Али, за мене ни најмање – истиче политичар. Он даје интересантну типологију градова. По његовом схватању, издвајају се два карактеристична типа. Једни су јаки, моћни, снажни, а други, попут Вероне или Фиренце, задржавају средњовековну патину. Београд за Вучића има потенцијала да постане балкански Њујорк.

– Београд може да има ту моћ, снагу, да буде финансијски центар овог дела света. Да његов квалитет избија из сваког његовог дела. То можемо да направимо од Београда. Био сам у скоро свим градовима Европе, живео у Лондону. Београд је у смислу лепоте, духовне чистоте, другачији од свих. Он је снажан, робустан. Данас се страховитом брзином шири, увећава. Ускоро ће имати три милиона становника. Тиме равноправно улази у породицу петнаест највећих градова у Европи. Али, тада више немамо права да се бавимо ситним питањима и "шминкањем" улица. У том случају, мораће да се развије снажна економија, тако да постане бизнис седиште Југоисточне Европе. Мислим да је то и јесте његова будућност – наглашава Вучић. Сагласан је да су потребне озбиљне капиталне инвестиције, чему би он као градоначелник пружио приоритет.

– Несхватљиво је да се нико не упушта у сређивање дела око Железничке станице. Ту може да се изгради најлепше место у овом делу Европе, са погледом на ушће две реке. Податак је да Будимпешта од туризма на годишњем нивоу привуче две милијарде евра. Шта је са Београдом? Када слетите на аеродром у Инстанбул, знате да сте дошли у модерну, уређену државу. У то не мора нико да вас убеђује, то се види већ на првом кораку. А, када возом дођете на београдску железничку станицу, човек се прво уплаши где се налази. Тек касније схватите да Београд има и "друго", лепше лице. Железничка станица би својом реконструкцијом могла да доживи прави "процват", урбанистичку ренесансу – примећује он.                                   

Оно на шта политичар никако не пристаје јесте подела Београђана на урбане, субурбане и руралне. По његовом схватању не смеју да постоје никакве разлике. Београд је за њега колевка свих Срба, стуб Србије.

– Волео бих нешто да урадим за свој град. Бакочевић има плочник у Кнез Михаиловој, Пешић, и да не причамо, много тога, а Мостарска петља и данас стоји као врхунац његовог рада и напора. Можда би сада требало подићи нови град на обали реке, у сваком случају нешто што би Београд увело у свет метропола. Нешто што би га представило као моћан, финансијски, индустријски, привредни, интелектуални центар, а истовремено на топлији и лепши начин – размишља наш саговорник. Све присутнија модернистичка архитектура прати тренд насељавања и по његовом схватању више не постоји начин да буде избегнута.

– Модерна архитектонска градња, уз уважавање онога што је вредно и што су старине, јесте концепт Београда у будућности. Не могу све улице изгледати као Скадарска. То ће остати раритет који ће људи долазити да гледају. Нама је потребан Менхетн на обалама река и имаћемо га – сматра високи функционер Српске радикалне странке. Иако није био за решење да зграда ранијег савезног парламента, данашњи Дом Скупштине Србије, буде на услузи српским посланицима, она је за њега ипак највредније здање.

– После његовог унутрашњег урушавања требало би извршити додатну рестаурацију. Та зграда има своју невероватну и богату историју. Постоје чак писана документа о начинима на који она треба да се заштити, осветли, како да се сачува. Уз импозантне скулптуре "Играли се коњи врани" Томе Роксандића свакако је то зграда која оставља најјачи утисак – констатује Александар Вучић.