Кућа добре наде

Матерински дом, одељење Стационара за мајку и дете у Звечанској, место је на које долазе труднице које је напустила нада, али је то и кућа из које одлазе махом младе мајке, осмехнуте, поносне, са децом у наручју и вером у боље сутра. У овој установи основаној 1973. године, која је била јединствена у СФРЈ, па је тако и данас у Србији, збрињавају се, пре свега, труднице и самохране мајке које, према прописима, имају право да у Материнском дому бораве до годину дана узраста детета.

– Трудноће мајки које долазе код нас су, по правилу, нежељене, непланиране и скриване. Партнери, породице и околина одбацују мајке које ми збрињавамо и оне су најчешће материјално зависне, нижег образовног нивоа и потичу из патријархалних фамилија – истиче Снежана Николић, социјални радник Материнског дома.

Она је објаснила да у дом примају искључиво психофизички здраве мајке које могу самостално да подижу дете.

– Свака мајка или трудница која се нађе у ситуацији да је околина не прихвата требало би да се обрати локалном центру за социјални рад који ће одредити најбољи облик заштите и проценити да ли трудницу треба упутити у београдски Матерински дом. Ми нисмо коначно решење, али јесмо станица предаха на којој мајке прикупљају снагу – напомиње Николићева.

Стручни тим Материнског дома чине две медицинске сестре, социјални радник и психолог. Са мајкама се ради индивидуално и групно, помаже им се да одреде свој однос према детету и донесу најбољу одлуку за себе и бебу.

– Свака помоћ, осим брачних понуда средовечних мушкараца који се јављају после новинских написа, нама је добродошла – закључила је Снежана Николић.

Осамнаестогодишња М. М. је у Матерински дом дошла 2. октобра. У њеном скромном дому није било места за њу и њеног сина Луку, јер поред њих двоје има још деветоро чланова домаћинства.

– Трудноћу сам открила тек у четвртом месецу. Отац детета је старији три године од мене и жели да помогне, али му родитељи не дозвољавају. Они су сазнали да сам трудна када сам била у петом месецу. Били су спремни да дају велику суму новца како бих абортирала, јер је абортус у петом месецу могућ, али је скуп. Будући да то нисам желела, прекинули су сваки контакт са мном – без трунке самосажаљења у гласу говори млада мајка.

Од Нове године она очекује да њеном сину Луки и њој донесе здравље и мир, а за срећу ће се већ сами побринути.

– Желим да завршим Средњу музичку школу у години која је пред нама. Имам безрезервну подршку професора, хора и школског психолога, чија мајка Рада ми помаже и новчано – рекла је очију пуних наде М, М. и чврсто стегнула Луку у наручје.

Шеснаестогодишња А. Ј. из Обрежа, општина Варварин, има шестомесечну бебу.

– Сазнала сам да сам трудна у седмом месецу, али то никоме нисам смела да кажем. Уписала сам се на фризерски курс, све испричала фризерки, а она је рекла оцу – загрцнула се А. Ј. на трен, као да се у њеној глави одмотава филм саткан од слика недавне прошлости, али је осмех убрзо поново заблистао на њеном лицу.

– Отац ме је одвео у Центар за социјални рад, 28. јула. Нико од мојих, осим мајке, није желео да прихвати чињеницу да сам трудна. Сви су били љути, осуђивали су ме. Ипак, отац је неколико пута долазио у Матерински дом и разговарао са мном – весела је, попут сваког детета, док говори ова малолетна мајка.

Да ли она уопште разуме озбиљност ситуације у којој се нашла или је осмех на њеном лицу само маска, нисмо открили. Њен отац је на принудном лечењу од алкохолизма у Централном затвору, а у родитељској кући нема услова за подизање детета. Центар је одлучио да је смести у хранитељску породицу у Крушевцу.

– Отац мог детета не жели да га призна и тражи ДНК анализу. Урадићу тест када изађем одавде, јер је дете његово – одлучна је А. Ј. док саставља скромну листу новогодишњих жеља.

Каже, у нову годину ће ући поносна и срећна, с надом да ће у њој стећи услове да настави и заврши школу. Само да дете и она, додаје, буду здрави, за све остало ће се сами изборити.