Наша Ћо Ћо Сан у Сеулу

Јасмина Трумбеташ-Петровић, првакиња Опере Народног позоришта, недавно се вратила са дугог пута – из Сеула. Бити Мадам Батерфлај тамо на Далеком истоку, али не и далеко од места догађаја (Нагасаки) истоимене Пучинијеве опере, мора да је радост за сваку Ћо Ћо Сан са ових западних страна. Београдска примадона путовала је тамо, на позив диригенткиње Ђане Фрате, као гошћа Опере „Петруцели” из Барија. Редитељски потпис на њихову „Мадам Батерфлај” ставио је угледни Данијеле Абадо, син још познатијег оца – диригента Клаудија Абада.

Чак три певачице кренуле су на овај далеки пут да се прикажу у насловном лику. Јасмина Трумбеташ-Петровић нам је испричала:

– Мене су изабрали за прву поделу, за оне ударне вечерње термине. Моји партнери били су баритон Паоло Кони (Шарплес) и тенор Франческо Аниле (Пинкертон), у лику Сузуки наступала је Патриција Шиволето, Горо је био Орландо Андреоти... Осим мене, све веће улоге тумачили су Италијани. Домаћини су се представљали у епизодама, њихов је био и хор и оркестар. Конкретно, свирала је Сеулска филхармонија. Тако је, у најкраћем, изгледала ова копродукција. У ствари, постојећа поставка из Барија за ову прилику је, за само седам дана, урађена за нове певаче.

Овај оперски спектакл дешавао се у великом Сеул арт центру. Тачније, у највећој од његове три сале, која прима 2.200 гледалаца и која је током свих пет извођења била пуна. Лепа посета у граду где за улазницу за овакав догађај треба издвојити за већину нас незамисливих – 40 до 300 евра. – Ја сам за скупе улазнице знала и пре него што смо отпутовали у Сеул – каже нам. – Мали је свет: из тог великог града у Европу је дошао мој београдски колега Хон Ли. Чувши где ћу се запутити, рекао ми је како ће баш тада и он бити тамо, из приватних разлога. Па, ако је могуће да му обезбедим неку карту, јер оне су за ове наше скромне плате прескупе. Жао ми је, у публици га, ипак, није било: одложио је своје путовање.

А они који су у Сеул арт центру били видели су и чули београдског сопрана у друштву Конија и Анилеа, певача који наступају у миланској Скали, тамо где је први пут изведена Пучинијева „Мадам Батерфлај” (1904), али и на другим најпрестижнијим светским позорницама.

– Ово је, нема сумње, била најважнија Ћо Ћо Сан у мојој каријери. Прво због поменутих гласовитих партнера; онда, увек је лепо радити и са ширим италијанским тимом, јер они су из земље колевке опере; па још и у једној поставци која излази из традиционалних оперских оквира; коначно, ово је било гостовање у земљи до које се дуго лети и у коју ретки од нас путују. Певати са поменутим звездама за мене је био комплимент, али који истовремено значи и понети терет огромне одговорности. Једно од тога ти даје храброст, друго изазива трему и на сцени постоје заједно – вели Јасмина Трумбеташ-Петровић.

Према њеном опису, читава ова Абадова „Мадам Батерфлај” одиграва се у једној белој кутији, са минимумом декора, са једноставним костимом и дискретним покретима актера представе чија се драматика највише изражава кроз смењивање различитог светла и боја. Певање, у ствари, мора бити најјача „карта” овакве представе. Корејска публика је то, чујемо, веома лепо прихватила, премда оперска искуства у овој земљи нису нарочито велика. Немају ни сталног оперског репертоара, ни онога што зовемо стађоне, већ се ради од пројекта до пројекта. Обично су то копродукције са странцима, најчешће Италијанима. Све друго одлично функционише, прецизно и професионално, каквим се показао и њихов оркестар.

А кад се вратите с пута из далека. Шта Вас овде чека? – упитали смо.

– Чека ме Елизабета, краљица у Вердијевом ’Дон Карлосу’, кога обнављамо. Ускоро путујем и на два концерта у Аустрији, а у фебруару је још један Верди – ’Моћ судбине’ у Марибору, који је идуће године културна престоница Европе. И опет је реч о оперској копродукцији, и опет са Италијанима.