Русија гледа у Путина

„Драги Влад, арапско пролеће стиже и у твој најближи комшилук“, написао је пре неки дан амерички сенатор Џон Мекејн обраћајући се руском премијеру Владимиру Путину на Твитеру.

Сенатор се наведеном поруком укључио у коментаре у „Волстрит џорналу“ поводом текста у коме се тврди да ће „огромна количина доказа о изборној превари” – на парламентарним изборима 4. децембра – уздрмати односе Русије са западним престоницама.

Да ли је Мекејн на уму имао оно што се у суботу дешавало у Москви, Санкт Петербургу и још десетинама других градова у Русији, па и у иностранству, тешко је рећи. Да ли је амерички сенатор имао неку информацију више од надлежних руских државних служби?

Индикативно је да је Мекејн поруку Путину упутио у тренутку када су сумње у резултате избора за нови сазив Државне думе тек почеле да се појављују. Када је мало ко очекивао да ће гнев достићи ниво на коме се захтева проглашавање избора неважећим.

Ниједни избори за Државну думу у постсовјетској Русији нису изазвали оволике сумње најширих слојева грађана. Чак ни они из 2007, када је, и сада победничка, Јединствена Русија освојила двотрећинску већину.

Овогодишњи пад популарности ЈР од званичних 15 процената чини се не задовољава оне који сматрају да владајућа партија не заслужује да и даље води државу. Али, да ли је то довољно за мекејновско руско пролеће?

Чињенице су следеће: они који су у суботу преплавили тргове великих руских градова нису викали: „Хоћемо хлеба!“, „Хоћемо слободу!“, као што је тражено у арапским земљама. Нису носили транспаренте „Доле финансијски моћници!“, попут покрета „Окупирај Волстрит“ по САД и неким западним земљама. Не, викали су – „Уа, лопови!“

У основи њихове побуне не стоје социјални захтеви. Гнев је усмерен против бирократије и корупције. Против државних службеника или партијских апаратчика који су олако, наравно, не сви, затворили очи пред једном исувише очигледном преваром.

Садашњем бунту недостаје, међутим, јасна политичка компонента. Оно што је просто боло очи током протеста јесте одсуство јасних ставова оних политичких партија које су, поред ЈР, ушле у будући парламент: комуниста Генадија Зјуганова, Праведне Русије Сергеја Миронова и Либералнодемократске партије Владимира Жириновског.

Њихове страначке заставе појављивале су се ту и тамо у маси незадовољних, али у оквирима општег бунта, не као страначки став.

Разлог треба тражити у чињеници да, вероватно, ни њима не одговара понављање целокупног изборног процеса, или ново бројање гласова, пошто су сви добили и више од онога на шта су рачунали пре 4. децембра.

Шта је онда тражено на митинзима? Ослобађање свих ухапшених демонстраната, поништавање фалсификованих изборних резултата, оставка шефа Централне изборне комисије Владимира Чурова, регистрација опозиционих странака и доношење демократског закона о партијама и изборима и спровођење нових, поштених избора.

Претпоставимо на тренутак да државне власти изађу у сусрет овим захтевима.

Уколико би били одржани нови избори, и уколико, према неким проценама, ЈР не заслужује више од 25 одсто бирачког поверења, питање је како би то утицало на рејтинг других. Како би били прераспоређени гласови који су сада додељени владајућој партији?

Имајући у виду предизборне рачунице као и изборне резултате (такве какви су сада), најреалнија претпоставка казује да би у новом сазиву Државне думе највише депутата требало да имају – Комунисти!

Да ли су то имали на уму сенатор Мекејн и остали западни критичари?

Треба, такође, водити рачуна о чињеници да су незадовољници широм Русије суботњи гнев у више наврата усмерили на – премијера Владимира Путина, коме у марту 2012. предстоје председнички избори.

Према испитивањима јавног мњења уочи избора за Думу, подршка премијеру била је чак 67 процената. Према тим истим истраживањима и ЈР је подржавало 53 одсто грађана. Испада да су предизборна истраживања штимована како би се грађанима сугерисало како да гласају.

Много је питања која траже прави одговор. Свако оклевање у том смислу могло би по владајућу структуру да буде погубно. Ово се пре свега тиче угледа премијера.

Очи већине Руса сада су упрте у Путина. Уколико безрезервно подржи партију власти, позитивна компонента, „путиновске Русије“ – убрзани развој, демократизација, бољи животни стандард грађана, јачање војне моћи – могла би да падне у воду и претвори се у – аутократију.

То би дефинитивно угрозило и идеју стварања евроазијске уније као источног пандана јединству држава западног и централног простора Старог континента.

Уколико, међутим, крене против партијског апарата – а за председничке изборе кандидован је управо испред Јединствене Русије – Путин би могао да се суочи са потпуним расулом у сопственим редовима.

Путин несумњиво остаје најугледнији политичар у Русији. Његову победу у марту мало ко може да угрози, али њему је животно потребно поверење свих Руса. Јер једино тако може да оствари све своје државничке визије. 

Мекејнове претње „арапским пролећем” свакако нису оно што би требало да га брине. Са незадовољством сопствених грађана ствари стоје – сасвим другачије.

----------------------------------------------

Митинг подршке Путину

У Москви на Мањежном тргу јуче је одржан митинг у знак подршке кандидатури премијера Владимира Путина за функцију председника државе. Председнички избори заказани су за март наредне године. Како су пренели званични извори, на митингу се окупило око 25.000 Путинових присталица. Међутим, како тврде независни извори, учесника је било далеко мање. Митингом је обележен и Дан уставности Руске федерације, а у њему су, према извештајима агенција, учешће узели „Млада гарда Јединствене Русије”, ветерани ратова и професионална удружења.

----------------------------------------------

И Прохоров кандидат

Москва – Један од најбогатијих руских магната и власник америчког кошаркашког клуба „Њу Џерзи нетс” Михаил Прохоров саопштио је јуче да ће се кандидовати на председничким изборима у Русији у марту следеће године. Прохоров је председавајући највећег руског произвођача злата, компаније „Полиус голд”, а на листи часописа „Форбс” налази се међу пет најбогатијих руских милијардера.