„Непослушни” Европски савет

Седница Европског савета одржана у минули петак, на којој Србији није додељен статус кандидата, остаће упамћена и по „непослушности” шефова држава или влада земаља ЕУ. Иако је уобичајено да савет слуша мишљење Европске комисије, то се овога пута није догодило.

Никола Јовановић, уредник часописа „Изазови европских интеграција”, за наш лист објашњава да „готово ни у једном случају који се 9. децембра нашао на дневном реду савета политичка одлука није била идентична мишљењу комисије”. Поред тога што савет није прихватио препоруку ЕК у вези са Србијом, Црна Гора је, за коју је комисија рекла да може да почне преговоре о чланству, добила два додатна критеријума – борба против организованог криминала и корупција – које треба да испуни у наредних шест месеци. Комисија је, такође, рекла да Македонија треба да почне преговоре о чланству, али је, због Грчке, политичка одлука на нивоу Савета министара и Европског савета изостала.

„Изузетно је компликован контекст у којем се одвија актуелни процес проширења”, констатује Јовановић и указује да је тај процес успорен и веома политизован.

Европски савет обично уважава мишљење комисије, и то, како каже наш саговорник, из два разлога. Први, што се сви труде да европске институције буду у хармонији, па ако једна институција нешто предложи оној другој, то она поштује и усваја. Други разлог је тај што комисија, у последњој фази израде препоруке, увек консултује и државе чланице, тако да „ЕК увек предложи нешто за шта мисли да ће имати политичку прођу, односно оно што може да буде основа за политички консензус”.

Тако се до овог децембарског самита савета памте само два примера у којима је ово тело поступило супротно ставовима комисије. Било је то у случају Грчке и Словачке.

Поводом грчке молбе за чланство, ЕК је, у јануару 1976. године, изашла са негативним мишљењем, оценивши да постоје проблеми у примени Споразума о придруживању, посебно у области пољопривреде, конкуренције и државних субвенција. Стога је предложила дужи претприступни период, како би се Грчка припремила за преузимање обавеза које произилазе из чланства.

Европски савет је, како тврде познаваоци ових збивања, пре свега из политичких разлога, одбацио ову препоруку ЕК, што је био преседан у историји европске интеграције и започео преговоре о чланству са Грчком. Апел тадашњег грчког премијера Караманлиса владама девет држава ЕУ, а посебно Француској и Немачкој, имао је, такође, важну улогу, па је Грчка 1. јануара 1981. године постала десета чланица Европске заједнице.

Кад је реч о Словачкој, комисија је, у јулу 1997. године, дала негативно мишљење. Указавши на недостатке у функционисању демократије, оценила је да земља не испуњава политичке критеријуме за чланство у ЕУ. Између осталог, навела је да словачка влада не поштује надлежности других институција у земљи, да су потребни додатни напори у вези са независношћу судства и у борби против корупције, а затражено је и побољшање положаја мађарске мањине и Рома.

Након смене режима Владимира Мечијара, 1998. године, Словачка је била предвиђена за други круг проширења. Али после најаве затварања две застареле нуклеарне електране као и испуњавања политичких критеријума, нашла се у првом кругу држава кандидата за проширење. На састанку Европског савета у децембру 1999. године донета је одлука о отпочињању преговора, а пуноправна чланица ЕУ постала је 1. маја 2004.