Бечкеречки лонац

Речнике, јеловнике, приче, романе, женске и мушке, романе о роману, по романима, против романа, романе пустоловне и љубавне, од фантазије и меса, лудорија и мудролија, слика калеидоскопских, небројивих вербалних галаксија, од свега и свачега што му на ум падне и под руку дође, па и од оног иза ума, чега у уму нема, али има другде, Милорад Павић меси књижевно тесто из којег обликује невиђене књижевне жанрове и форме: трагедије, комедије, трагикомедије, идиле, сатире, пасторале, сановнике, будилнике, песмарице, казивања, прорицања и доказивања по Матеји, Илији, по Сервантесу, Стерну, Борхесу, Венцловићу, по пречанима и Латиноамериканцима, Београђанима и јужносрбијанцима, на леду и на жару, на северу, и на југу, приче прошле и будуће, великолепне и ситне, затрте па, ипак, још живе.

Боже драги, у које се све списатељске позе и позиције не убацује, и не ставља овај наш човек који чује време, и пролази кроз зидове па мало уз ветар, а онда низ воду и вино, мудрује, уз лосос се домишља и шегачи, забавља и нас, па и да поучи хоће, али све кроз игру и слику, да нам не падне тешко! Од своје муке да се одаљимо, макар се туђој, лакшој, безболнијој, приближили. Трагови, налази, знаци и фигуре у времену, око чега се, ето, људи, око каквих ситница и тричарија, могу да заваде па и суде и слуде а после, играчка-плачка, кроз време, времеплов и времепад, напред, натраг, у прошлост где је ђаво већ чинио своје, у будућност, која је ђаволу обећана, и где ће, тек, да чини зла, мања, па већа, како нам то, у финалу музичке трагикомедије "Свадба у купатилу", неочекивано, и да нам све не би пало баш лако и олако, казују, и филмски документују, Милорад Павић, Саша Габрић и Тихомир Дукић.

Бечкерек, пролеће, 1920. Трешњар, бехар лети и пада, девојке, госпе и слушкиње, пропупиле, заруменеле као са старинских разгледница у прашњавим шкрињама прабабским. Бечкеречки лонац је богато, слатко, па горко јело, пореклом из Вавилона! Справља се обилато мешајући акценат, мелодију, лексику, кожу и костим једног пунијег, маснијег Лале коме додајемо и комад млађег, у небо и грчки мишићаво Аристотелесово тело, загледаног, у главу, малчице, удареног, у стихоклепство умоченог, Лалу, па онда једну телесно раскошну Мађарицу, са "њена лепа нога, прса и српска језика", па нешто мало луткастих Русина који ће вам, док лонац крчка, понешто драго отпевати. Не заборавите да тај додатак Лалинке као младе слушкиње буде сочан, еротичан и сексуално оран, да Грк, Цинцарин, шта ли је, буде горостасан а фолксдојчерка војникуша, да Румун буде смотан, нечитљив, без масноће. Може се додати и Црногорац, полицајац који нервозу лечи дуњевачом, и, свакако, веза "јужне пруге", мелодијски, падежно и телесно кривудава, мигољава, без телесне раскоши, свакако, и већ шта од зачина, и друге ситније бораније, имате при руци, злу не требало, а требаће!

Кува се на тихој ватри, дуго, не би човек рекао да ће се бацити на велику бригу и ватру, у пламен и невољу, на нешто историјско и трагично, па отуд велико и значајно. Баш неочекивано! У томе и јесте јадац! Ето, како се и через украдених песникових чакшира од јеленске коже, а можда и других пратећих, колатералних настраности свет уздрма, а збивања узму трагичне обрисе.

И где то бива, свадба без тамбураша! Па онда песма, а међу њима и она Зорана Бингулца, и Љубе Пите, "Када падне први снег", "Да зна зора", "Ако једном одеш", па редом. Весело брате, а опет некако, како писац, и редитељ, особито, хоће, и како нам то музика, у избору и обради Војкана Борисављевића, наговештава, тужнолико, опомињуће! Идила, и у њој прст врага који не мирује, особито у прошлости, и у садашњости. Што се будућности тиче, кроз то прозорче недовољно гледамо, а слабије и видимо! Па тако, овце и овчице, залутале, ал’ је сладак, ал’ је вес’о, ал’ је луд овај свет, ко би то рек’о! Језичко и друго играње и поигравање, животно проигравање! Људи, људићи, сподобе, овчије племе, наива која завршава у историјској страви.

Ако се нађете на Теразијама уђите у позориште. Нема ту високе комике, ни великих улога, ни мудрости која ће вам доћи главе! Ујдурма пречанска, бујна, па ситна и сетна; удри бригу на весеље, па однео враг шалу!

Како песник воли и пати показаће вам Миленко Заблаћански. Како вас собарица осваја, у то вас, гласно, и раздрагано, упућује и уводи Мина Лазаревић. Све о Мађарици из прича и легенди, која је, до извесне мере невина, а од извесне мере, није, откриће вам удавача Маје Новељић-Ромчевић. Вазда неодољиви комички изданак "јужне пруге" је човечуљак од човека и чиновника, бранилац песничке душе, Војводић, Мирољуба Турајлије. Њима, да би музичка трагикомедија била гушћа и жешћа, ваља додати и остале, Слободана Стефановића, Јаноша Тота, Ану Симић, Небојшу Бабића, Валентину Павличић, Душка Радовића, Владана Савића, Александра Дунића, Горана Букилића, Јована Николића, тамбурашки оркестар. Костимограф Марина Меденица.