Кафа са Рамзесом Другим

Миљану Радивојевић су момци запамтили као идејног творца и "челичну лејди" Канцеларије за развој цивилне службе на Универзитету у Београду, а њене колеге као студента продекана Филозофског факултета, а потом и студента проректора Београдског универзитета. Медији су је запамтили као једну од студенткиња која је учествовала у изради нацрта Закона о високом образовању и као члана Републичког савета за развој високог образовања.

Тренутно је на на мастер студијама "Технологија и анализа археолошких материјала", на Институту за археологију Универзитетског колеџа Лондон (UCL), до септембра наредне године. То је, иначе, једина врста оваквог програма у Европи. Реч је о највећем институту у Великој Британији, каже Миљана, а школа дели прво место у археолошком образовању с Кембриџом.

Кад се упореди високо образовање у Србији и Великој Британији, Миљана каже да је основна разлика у томе што се тамо веома води рачуна да студенти за школарину коју плаћају добију – пуну услугу.

– Професори су нам у сваком тренутку доступни, библиотека има све што нам је потребно и надохват руке, интернет сервис ради перфектно, предавања су занимљива. Стално попуњавамо неке формуларе о успешности предавања и, што је још битније, свако од нас добије повратну информацију о томе како је који професор оцењен. Дакле, заиста осећам партнерски однос у смислу да им је битно како реагујемо на предавања, јер од наше оцене зависи и њихова позиција на факултету. С друге стране, сви се труде да буду реални и да своје коментаре детаљно образложе, а ми сви то заједно читамо на часу и дискутујемо шта би све могло да се поправи – од квалитета копије чланка које нам дају до потребе за одређеним књигама које желимо да видимо у библиотеци – прича Миљана.

Археологију је завршила на београдском Филозофском факултету, а 2004. године је уписала магистарске студије, смер праисторијска археологија. Када је положила све испите и пријавила магистарску тезу "Металургија бакра раноенеолитског периода на централном Балкану", у Лондон је отишла да уради истраживање на материјалу из Србије, јер су тамо "најбоље лабораторије и наставни кадар за археометалуршку науку".

– Пријавила сам се прошле године са планом истраживања који се тиче анализе остатака технолошког процеса топљења бакра на локалитетима винчанске културе, са жељом да стекнем практична знања у археометалургији, пошто ове студије постоје само на, мислим, три места у свету. За ову област сам се заинтересовала због чињенице да је металургија Балкана "врућа" тема у светским академским круговима. Верујем да је ово један од разлога због чега су професори са UCL-а показали жељу да дођем и помогли ми финансијски – каже Миљана која је била и сарадник Истраживачке станице "Петница".

На путу за Лондон помогло јој је и то што је добила стипендије Европске комисије, Фонда за младе таленте Министарства просвете и спорта, Токио фондације, Министарстава науке, Министарства културе и председника општине Прокупље

Она додаје да је темпо рада изузетно напоран, јер заправо завршава две године за 12 месеци, које заједно носе 120 "кредита". Оптерећење је зато у њеном случају дуплирано: по цео дан је на предавањима, у лабораторији, или у библиотеци.

Што се знања тиче, она је веома задовољна оним што је понела са Филозофског, јер има одличну "базу" за усавршавање. Миљана признаје и да је у предности у односу на колеге, пошто су њихове основне студије углавном специјализоване на одређену област, док се на студијама у Београду академци баве широм археолошком сликом.

Уз напоран рад, мало је времена за изласке, понекад викендом... "Волим да прошетам по парку, или да одем у куповину у Оксфорд стрит, то ми некако дође као олакшање... Лондон је окићен већ од почетка децембра, у божићној хистерији, па је било право задовољство шетати улицама", прича, додајући да је највећа предност то што је British Museum на само пет минута удаљености од школе, па често "попије" кафу са Рамзесом Другим, испред фризова Партенона, или капије асирског града Нимруда…

Ако се изузму људи које воли, из Србије јој највише недостаје добра храна, посебно јогурт и плазма кекс. Живот у Лондону је скуп. Школарина је 11.960 фунти, а месечно на живот оде од 800 до 1.200 фунти.

Упркос фантастичним условима школовања, она каже да ипак има намеру да се врати у Србију и да на Филозофском факултету имплементира своје истраживање у магистарску тезу, као и да настави са истраживачком и наставном делатношћу на Одељењу за археологију. Жеља јој је да ради заједничке пројекте са UCL и верује да ће тако најбоље допринети развоју археолошке науке у Србији, а посебно археометалургије.

На питање да ли се и колико разликују наши и британски студенти, она са осмехом одговара: "Они се углавном баве журкама и неким социјалним дешавањима. Ми смо далеко испред њих. Када сам им поменула борбу за нови закон о високом образовању или свежији пример – мастер, просто нису могли да верују колика је снага наших студената. И мало нам завиде због тога…