Спрингстин из Александровца

Као правоверни војник изгубљене српске генерације деведесетих година 20. века, наоружан старом електричном гитаром "фендер телекастер", моделом којим деценијама убитачно праше Кит Ричардс и неколико легендарних блузера, четрдесетогодишњи бунтовни рокер из Александровца Жарко Себић заиста подсећа на замрзнути лик с неке старе фотке из "Џубокса". Носи црне тесне фармерке и црни кожњак – три броја мањи – који му сужава рамена и претвара га у дугокосо, дарк цревце, које се лелуја док свира још једну убитачну соло деоницу.

Некадашњи идеолог најсировијег и бескомпромисног рокенрол бенда "Револвери", вођа краткотрзајних револвераша из Александровца који су издали само један, култни албум, а затим се распали у агонији аутодеструкције, ипак није заборавио на своју химну.

"Нема повлачења, нема предаје..." То су стихови незаборавне песме која је обележила његову каријеру. Гитариста и песник из Александровца је изникао у периоду који је симболисао "нови талас", доба "ротирајућег председништва" и доласка Милошевића на власт,

Жаре је окупио пајтосе из школе и почели су да свирају субверзивну, узнемирујућу музику.

– Није било лако прангијати по Александровцу. Била је то чиста ексцентричност – сећа се Жаре.

Његова "банда" револвераша победила је на Зајечарској гитаријади 1991. Бунтовна песма постала је химна студентског протеста 1992. Наслов по стиху из једне песме Бруса Спрингстина понављала се као мантра и током великих грађанских протеста, шетњи и сукоба с полицијом 1996. и 1997. године.

– Спот за песму није смео да се емитује, јер су у њему кадриране протестне шетње и тражена оставка Милошевића. Пљували смо истину Србији у лице. Али, шта се променило ако данас не смеју да пусте нови албум и спот "Београдског синдиката"? Тих тешких година свирали смо свуда где су нас звали. По буџацима и великим халама. Били смо прокажени, обожавани и опасни. Били смо рокенрол губавци!

Жаре је заиста могао да постане звезда, али, пре 12 година, на Сајму, током хепенинга под називом "30 година рокенрола у Србији", "Револверима" је припала "част" да свирају тек у четири ујутру. Гневни гитариста и песник је то схватио као заверу. Изашао је на бину и испсовао организаторе, велике бендове, РТС и неке колеге. Нарочито режим. Полиција је провалила у Жаретову кабину и неколико минута га, током неформалног информативног разговора, лешила пендрецима. Цане из "Партибрејкерса" назвао је ту ноћ парастосом српском рокенролу.

Преживели с тог парастоса дуго су пуцали ћорцима. "Револвери" су се распали, Жаре је пукао, као и хиљаде других који су певали његову химну. Уморни рокенрол ратник одложио је гитару у сошку и почео да продаје кокице. Емигрирао је на Дорћол, био инкасант, сервисирао је компјутере, научио покер, постао експерт за другу шкотску лигу и фински хокеј, претворивши се у опаку фацу за београдске кладионице. Вођа "Револвера" је свирао и за гајбе пива као надокнаду, пљунуо је на рокенрол и пробао да компонује треш народњаке. Покушао је да дотури једну баладу Џеју, али ко је марио за бунтовног и разочараног песника револуције који је пробао да сруши Слобу пре истека гарантног рока. Ветрови су ломили Жарета. Само један објављени албум и слободни пад без падобрана.

– Бенд је упропастио таленат и енергију. Завршили смо као сви припадници изгубљене генерације којој је најбоље године појео Слобин режим.

Али, почетком 2006. године, Жаре је опет ставио црни, изгребани лонг-плеј на грамофон. Крчање и успомене.

Пренули су га звуци из комшилука, чуо је свирку тројице ексцентричних клинаца од 11 година. Опет су се појавили дечаци у Александровцу који се не плаше да ће их дрмнути струја ако повежу гитару са штекером. Жаре их је узео под своје. Постао је продуцент и менаџер групе "Неустрашиви учитељи". Рокер је у четрдесетој ушао у вртић. Клинци су победили на националном евровизијском такмичењу у Вршцу. На Дечјој песми Евровизије, одржаној почетком децембра у Букурешту, освојили су пето место са Жаретовом песмом "Учимо стране језике".

– Моји клинци су другачији од "Револвера", немају комплексе, страхове, трипове... Они су весници једне нове, модерне Србије.

Променио се и Жаре. Његово рендгенско скенирање термитских канала српске политичко-музичке езотерије сада је разблажено. Некада је био спреман да многе људе који су на јавној сцени или тек промаљају нос на површину попришта апсолутно отписује као потпуне ништарије. Али, он заиста не види светлу будућност за рокенрол. Бунтовник је и самокритичан.

– У Србији је деведесетих свесно гушена мејнстрим струја у рокенролу и форсирана је нека врста алтернативе као главни правац. Проблем је што је та алтернатива била беспотребно везивана за опозиционо политичко деловање и отпор тадашњем режиму. Падом Милошевића алтернатива је изгубила смисао, јер је опозиција постала власт. Наши највећи бендови зато егзистирају као сервиси политичких опција и углавном наступају по градовима у синдикално-политичкој варијанти, што значи: бесплатно по трговима, у оквиру разних сеоско-туристичких манифестација или предизборних кампања. Готово да ниједан бенд није способан да организује економски исплативу турнеју са плаћеним картама. Самим тим, они негирају оно што су можда некада били и оно што је рокенрол музика некада значила: бунт и отпор свим институцијама лажног ауторитета.

Ко данас пропагира индивидуалност, ко је проповедник субверзије? Жаре цени хип-хоп бендове, који бљују истину у лице. Ипак га је разочарао Рамбо Амадеус. За Жарета, Рамбо је симбол успешне каријере српског етаблираног рокера: од иконе бунта, преко транзиционог јунака банкарског епско-каматног циклуса, до предгрупе Цеци Ражнатовић, на концерту за Српску нову годину.

Иронични александровачки Спрингстин, један од хероја саге о пропасти српског рокенрола, добро зна одговор на питање – како ће завршити рокенрол?

– Завршиће као стара гитара закачена на богаташком зиду.