Европеизација, Косово и вирус антизападњаштва

После одлагања одлуке о кандидатури Србије за улазак у ЕУ распламсао се „вербални рат” унутар проевропски оријентисаних снага у којем се укрштају копља у вези са питањем: да ли је политика „и ЕУ и Косово” била продуктивна. Један део тих снага настоји доказати да је досадашња проевропска стратегија доживела потпуни крах управо због њеног инсистирања на заштити српских интереса на Косову. Међутим, ова аргументација стоји на крхким ногама. Кад то кажем, имам пре свега у виду чињеницу да су политички субјекти који су досад маргинализовали проблем Косова зарад уласка у ЕУ,дали далеко мањи допринос ширењу проевропских идеја на простору Србије од оних снага које су косовски проблем, заједно са тежњом ка интеграцији у Европу, третирали као прворазредно национално питање. Ова оцена није пристрасна и арбитрарна, јер се заснива како на изборним тако и на резултатима истраживања јавног мњења. Партије које су инсистирале и на европеизацији Србије и на одбрани националних интереса на Косову имале су, и још имају, збирно неупоредиво већу подршку бирачког тела од оне друге проевропске стране. Према последњим анкетама, ова друга страна има „рејтинг” који је нешто виши од оног освојеног на последњим изборима (око шест одсто). Другим речима, наше досадашње искуство белодано показује да су, генерално гледано, странке које су интеграцију у Европу одвајале од патриотског односа према Косову биле без изгледа да проевропску идеју учине довољно атрактивном у очима грађанства. То није нимало чудно ако се има у виду да ниједан народ на свету не би прихватио да му се олако, без борбе, макар мирне и политичке, узме знатан део властите територије. Та чињеница се не може некажњено игнорисати. Ово су изгледа схватили и адвокати манифеста „Преокрет”, који објашњавају да је у њему изнет захтев за промену косовске политике, али не и захтев да Србија призна независност Косова.

Да је унутар проевропског блока до сада преовладавала концепција тзв. друге Србије, наша земља не би имала прилику да истакне захтев за пријем у ЕУ, пошто тада овај блок не би био на власти (уосталом, тада не би ни било 5. октобра). СНС је редефинисао своју политику онда када је постало јасно да је оријентација која у себи синтетише проевропску и патриотску опцију услов без којег нема доласка на власт. Ако Србија уопште уђе некада у ЕУ, највећа заслуга за то припашће онима који зарад уласка у ову заједницу земаља нису минимализовали проблем отцепљења дела српске територије. Ако пак не уђе у ЕУ, то неће умањити значај поменуте политике на плану ширења свести да Србија треба да пригрли модерне идеје, историјски настале на Западу. А то није мала ствар. Јер најгоре би било да у новонасталој ситуацији Србија крене путем стварања масовног антизападног расположења које би њу одсекло од модерних цивилизацијских токова. Треба раздвајати темељне принципе на којима функционише Запад и постојећу спољну политику великих западних сила која је, захваљујући великој неравнотежи снага на глобалној равни, често прожета империјалним, хегемонистичким амбицијама. Запад је подручје на којем је смештена не само највећа политичка, финансијска и војна моћ, већ и „матрица цивилизацијских вредности”. Србија се у својој историји релативно рано отворила према тој „матрици”, у чијем средишту су идеје индивидуалних слобода, владавине права и одбране територијалног интегритета, и то тако треба да остане. Било би катастрофално да Србију опет захвати вирус сатанизације трулог и бездушног Запада у име одбране просперитетног и анђеоски невиног Истока.

Тиме не желим рећи, мада нисам за одустајање од ЕУ, да нису легитимне оне концепције по којима Србија, с обзиром на досадашњи развој догађаја, треба да остане изван ЕУ као неутрална земља која се не одриче сарадње са западним земљама. Тиме само желим истаћи да се радикалистичко опело Западу претварало у пракси, по правилу, у опело слободи и правном поретку.

*Директор међународне филозофске школе Felix Romuliana