Evropeizacija, Kosovo i virus antizapadnjaštva

Posle odlaganja odluke o kandidaturi Srbije za ulazak u EU rasplamsao se „verbalni rat” unutar proevropski orijentisanih snaga u kojem se ukrštaju koplja u vezi sa pitanjem: da li je politika „i EU i Kosovo” bila produktivna. Jedan deo tih snaga nastoji dokazati da je dosadašnja proevropska strategija doživela potpuni krah upravo zbog njenog insistiranja na zaštiti srpskih interesa na Kosovu. Međutim, ova argumentacija stoji na krhkim nogama. Kad to kažem, imam pre svega u vidu činjenicu da su politički subjekti koji su dosad marginalizovali problem Kosova zarad ulaska u EU,dali daleko manji doprinos širenju proevropskih ideja na prostoru Srbije od onih snaga koje su kosovski problem, zajedno sa težnjom ka integraciji u Evropu, tretirali kao prvorazredno nacionalno pitanje. Ova ocena nije pristrasna i arbitrarna, jer se zasniva kako na izbornim tako i na rezultatima istraživanja javnog mnjenja. Partije koje su insistirale i na evropeizaciji Srbije i na odbrani nacionalnih interesa na Kosovu imale su, i još imaju, zbirno neuporedivo veću podršku biračkog tela od one druge proevropske strane. Prema poslednjim anketama, ova druga strana ima „rejting” koji je nešto viši od onog osvojenog na poslednjim izborima (oko šest odsto). Drugim rečima, naše dosadašnje iskustvo belodano pokazuje da su, generalno gledano, stranke koje su integraciju u Evropu odvajale od patriotskog odnosa prema Kosovu bile bez izgleda da proevropsku ideju učine dovoljno atraktivnom u očima građanstva. To nije nimalo čudno ako se ima u vidu da nijedan narod na svetu ne bi prihvatio da mu se olako, bez borbe, makar mirne i političke, uzme znatan deo vlastite teritorije. Ta činjenica se ne može nekažnjeno ignorisati. Ovo su izgleda shvatili i advokati manifesta „Preokret”, koji objašnjavaju da je u njemu iznet zahtev za promenu kosovske politike, ali ne i zahtev da Srbija prizna nezavisnost Kosova.

Da je unutar proevropskog bloka do sada preovladavala koncepcija tzv. druge Srbije, naša zemlja ne bi imala priliku da istakne zahtev za prijem u EU, pošto tada ovaj blok ne bi bio na vlasti (uostalom, tada ne bi ni bilo 5. oktobra). SNS je redefinisao svoju politiku onda kada je postalo jasno da je orijentacija koja u sebi sintetiše proevropsku i patriotsku opciju uslov bez kojeg nema dolaska na vlast. Ako Srbija uopšte uđe nekada u EU, najveća zasluga za to pripašće onima koji zarad ulaska u ovu zajednicu zemalja nisu minimalizovali problem otcepljenja dela srpske teritorije. Ako pak ne uđe u EU, to neće umanjiti značaj pomenute politike na planu širenja svesti da Srbija treba da prigrli moderne ideje, istorijski nastale na Zapadu. A to nije mala stvar. Jer najgore bi bilo da u novonastaloj situaciji Srbija krene putem stvaranja masovnog antizapadnog raspoloženja koje bi nju odseklo od modernih civilizacijskih tokova. Treba razdvajati temeljne principe na kojima funkcioniše Zapad i postojeću spoljnu politiku velikih zapadnih sila koja je, zahvaljujući velikoj neravnoteži snaga na globalnoj ravni, često prožeta imperijalnim, hegemonističkim ambicijama. Zapad je područje na kojem je smeštena ne samo najveća politička, finansijska i vojna moć, već i „matrica civilizacijskih vrednosti”. Srbija se u svojoj istoriji relativno rano otvorila prema toj „matrici”, u čijem središtu su ideje individualnih sloboda, vladavine prava i odbrane teritorijalnog integriteta, i to tako treba da ostane. Bilo bi katastrofalno da Srbiju opet zahvati virus satanizacije trulog i bezdušnog Zapada u ime odbrane prosperitetnog i anđeoski nevinog Istoka.

Time ne želim reći, mada nisam za odustajanje od EU, da nisu legitimne one koncepcije po kojima Srbija, s obzirom na dosadašnji razvoj događaja, treba da ostane izvan EU kao neutralna zemlja koja se ne odriče saradnje sa zapadnim zemljama. Time samo želim istaći da se radikalističko opelo Zapadu pretvaralo u praksi, po pravilu, u opelo slobodi i pravnom poretku.

*Direktor međunarodne filozofske škole Felix Romuliana