Алексејев моћнији од Полта

Није дипломатска пракса да амбасадор у некој земљи од својих домаћина тражи да распишу ванредне изборе или да заменик амбасадора изјављује да није задовољан судским одлукама и да доводи у сумњу рад Врховног суда земље у којој је, ипак, само гост. Није пракса, али јесте случај ако су амбасадор и заменик амбасадора представници највеће силе на свету, Сједињених Америчких Држава, на пример, а земља у којој тренутно бораве, на пример, Србија.

Утицај страних амбасадора у Србији, тврде познаваоци прилика у дипломатији, обично је супротно пропорционалан утицају који имају у својим земљама. То што је амерички амбасадор у Београду Мајкл Полт "уживо" видео председника САД Џорџа Буша вероватно онолико пута колико и један просечан Србин, није разлог да се овде, када Полт отвори уста, не сматра да из њих проговара лично Буш. Али, то је проблем оног који слуша.

Једини страни амбасадор у Србији који је добро познат и у својој земљи јесте Норвежанин Хакон Бланкенборг. Он је у политици већ тридесет година, а као представник Лабуристичке странке био је шеф норвешке делегације при Савету Европе и председник Спољнополитичког одбора парламента у Ослу. Норвешки утицај у Србији нагло се повећао кад је "Теленор" купио "Моби 63" и у државни буџет убацио више од милијарду евра. У исто време, Норвешка је "контакт земља" Србије за НАТО, а у Министарству одбране веома су задовољни том сарадњом.

Утицај страних амбасадора у Србији, како каже Горан Свилановић,  шеф дипломатије за време владе покојног премијера Зорана Ђинђића,

сразмеран је утицају земаља из којих долазе. Дипломатски представници земаља које су сталне чланице Савета безбедности (Русија, САД, Кина, Велика Британија и Француска), каже Свилановић, имају у Србији највећи утицај.

– Најбољи контакт са српским властима у време када сам ја био министар имали су амбасадори САД, Велике Британије и Француске. То су били људи који нису имали превелик утицај у својим земљама, мора се признати, али су обично могли да помере ствари са мртве тачке на овом простору. По том критеријуму су и бирани – објашњава Свилановић који је од новембра 2000. године био шеф дипломатије СР Југославије, а потом и државне заједнице СЦГ.

Тадашњи амбасадор САД Вилијем Монтгомери сматрао се веома утицајним за време Ђинђићеве владавине. У то време, амерички амбасадор био је, тврде упућени, много моћнији од двојице амбасадора – Владимира Јегошкина и Владимира Ивановског – који су представљали Русију у Србији после 5. октобра 2000. Ситуација је данас потпуно обрнута. Монтгомери, који је посебан и по томе што је једини страни амбасадор који се по престанку мандата није вратио кући већ је наставио да живи на просторима где је службовао, ипак је био толико медијски експониран да вероватно није било Србина који није чуо за амбасадора и његову супругу Лин Монтгомери.

Али, медијска експонираност дипломатских представника не мора да буде мера њиховог утицаја, што доказују и аустријски и италијански амбасадори. Амбасадор Аустрије Герхард Јандл и Италије Алесандро Мерола скоро су потпуно непознати овдашњој јавности, али су чињенице да се аустријски капитал све више шири у Србији, а да је Италија највећи спољнотрговински партнер Србије докази успешног рада и добрих контаката ових амбасадора. И руски амбасадор, Александар Николајевич Алексејев, коме се никако не може спорити утицај у Србији, до пре неколико месеци скоро да је био потпуно непознат овдашњој јавности. У досадашњи радни учинак Алексејева, међутим, може се урачунати и то што је Србија престала да извози оружје у бивше совјетске републике које имају одређене размирице са Москвом и што се, после његових јавних критика да се на руски капитал гледа као на другоразредни, појачала привредна сарадња двеју земаља.

Сличне потешкоће с економском сарадњом имао је и немачки амбасадор Андреас Цобел који је лобирао да телевизија РТЛ добије националну фреквенцију. Када се то није десило, Цобел је оштро критиковао државне органе, тврдећи да тајкуни који су били блиски Слободану Милошевићу и даље владају Србијом. Немачке инвестиције су ипак наставиле да улазе нашу земљу.

Од "мањих" земаља, својим утицајем у Србији посебно се издваја Словачка, која добру сарадњу дугује раду амбасадора Мирослава Мојжите и Мирослава Лајчака који су добили поверење многих српских политичара. Влада у Братислави опрезна је у вези са Косовом, а жели да буде "покровитељ" уласка Србије у Европску унију.

Нема сумње да је успешној дипломатској активности Словака у Србији помогло и то што за разлику од многих других лако и брзо уче српски језик. Тешкоће тог типа западне земље решавају тако што у Србију шаљу дипломате из региона или земаља блиских Србији. 

"Већ доста дуго је пракса западноевропских земаља да њихов други човек из амбасаде у Москви, министар-саветник, долази на место амбасадора у Београду или у некој другој бившој социјалистичкој земљи", каже Душан Лазић, некадашњи амбасадор Југославије у Москви. "Један од разлога сигурно је блискост језика. Британци нарочито инсистирају на томе да амбасадор говори језик земље у којој ради, јер онда лакше разуме ствари и може много више да уради. То је врста специјализације дипломата за неке регионе, коју велике земље могу себи да дозволе. Мање земље немају могућности за то. Наши мандати трају четири године, а дипломатски мандати у земљама ЕУ две године или најдуже три године, па је и зато неопходно да се одмах интензивно укључе у посао, да што брже науче језик", објашњава Лазић, који је после 5. октобра 2000. године био генерални секретар Министарства иностраних послова.

Његове речи потврђује и бивши британски амбасадор у Београду Чарлс Крофорд, који је од августа 2003. највиши дипломатски представник Уједињеног Краљевства у Пољској. "Форин офис обично даје дипломатском особљу девет месеци да науче пољски. Пошто су сматрали да сам ја у предности што говорим српски и помало руски, дали су ми једанаест недеља", сведочио је раније Крофорд.

И он је неколико година пре службе у Београду био у Москви, као саветник у британској амбасади, али је дипломатску каријеру почео управо у главном граду тадашње велике Југославије. У главном граду Руске Федерације службовао је и садашњи француски амбасадор у Београду Иг Перне, који је у Москви од 1993. до 1996. био министар-саветник, а занимљиво је да је одмах потом исту функцију (заменика амбасадора) имао и у Вашингтону. За балканске земље је био везан и његов претходник Габријел Келер, који је неколико месеци 1996. године, после укидања санкција, био први амбасадор Француске у СР Југославији. На место амбасадора у Београду вратио се после петооктобарских промена, а запамћено је да имао добре односе са тадашњим председником државе Војиславом Коштуницом. За разлику од Келера, први амерички амбасадор Вилијам Монтгомери имао је у почетку мандата проблема да уопште дође до Коштунице.

Мајкл Полт, рођени Аустријанац, који је пре овог првог амбасадорског мандата у Београду био заменик шефа мисије у Берлину и Берну, улази у последњих шест месеци свог боравка у Србији. За непуне три године није успео да створи добре односе са владом Војислава Коштунице, а, како се незванично може чути у дипломатским круговима, успео је да поквари односе и са председником Борисом Тадићем. Спорне тачке остале су хапшење Ратка Младића (Полт инсистира да се Коштуница обрати јавности и поручи да Младић мора бити ухапшен) и Косово (амбасадор је љут што се премијер и председник противе идеји независног Косова и тиме компликују ситуацију за коју је Вашингтон био уверен да је већ решена). На другој страни, Полт у своје успехе може да урачуна све јачу директну војну сарадњу Србије и САД. Извори блиски америчком амбасадору кажу да му се уопште није допала вест да је Влада Србије потписала уговор о лобирању са фирмом из Вашингтона "Барбур, Грифит и Роџерс". Сада влада може да заобиђе Полта и да преко лобиста разговара с представницима администрације или Конгреса. Сличну ствар урадио је и председник Тадић, замоливши директно Џорџа Буша да Србија буде примљена у Партнерство за мир.

Мајкл Полт је био убеђен да је сваки напор Србије узалудан и да позивница за овај програм НАТО-а може да уследи тек кад Ратко Младић буде ухапшен. Али – ни Тадић ни Буш га нису питали за савет.

-----------------------------------------------------------

Амбасадор који није отишао

Вилијам Монтгомери је на месту амбасадора издржао разне притиске, пре свега од некадашњег шефа Бироа за комуникације Владимира Поповића Бебе и потпредседника владе Чедомира Јовановића. Они су му замерили што је заштитио медије који су се нашли на удару тадашње владе (Б92 и НИН), оценивши то као мешање у унутрашње ствари Србије.

Монтгомери је са функције отишао по истеку мандата 2004. године, али је остао да живи у региону, у својој кући у Цавтату. Недавно је ту кућу продао и купио стан у Београду, па се може очекивати да ће бити још присутнији у јавном животу Србије. Његов наследник Мајкл Полт, тврде службеници америчке амбасаде, још не може да се навикне на то. "Амбасадор који није отишао". Тим речима у амбасади данас описују Монтгомерија, који своје ставове о дешавањима у Србији и свету редовно објављује у колумни коју пише за београдски дневник "Данас".

-----------------------------------------------------------

Из Москве у Београд

Већ други британски амбасадор заредом у Београд долази са места заменика шефа мисије у Москви. То је био случај са Дејвидом Гауеном, а сада и са новим амбасадором Стивеном Џоном Вордсвортом. "Још из времена хладног рата остала је та пракса да се дипломате шаљу из једне социјалистичке земље у другу", каже Душан Лазић. "Рачунало се да ће им за разумевање ситуације од користи бити и блискост језика, али и политичке везе. Занимљиво је да је обавезна лектира свих западних дипломата који су се спремали за службу у СССР-у била и књига ’Московске године’ нашег амбасадора Вељка Мићуновића. Сада је стање, наравно, другачије, али мора се рећи да у Београд за амбасадоре долазе људи који су испекли занат у једном дипломатском центру какав је Москва", закључује Лазић.