Без сувишне сентименталности

И овог децембра очекивао се наступ Јована Колунџије, виолинисте који сваке године у исто време наступи на Коларцу, увек са новим програмом. После низа правих подвига са сонатама Моцарта, Бетовена, Брамса, током протеклих година, овога пута сасвим је изашао у сусрет својим обожаваоцима. Одабрао је репертоар дела која су популарна, често слушана и врло омиљена код публике.

„Соната у де-дуру” Жан-Мари Леклера комбинација је свитне и сонатне форме, па поједини њени ставови, посебно завршни „Тамбурен”, представљају праве „бис“ посластице. Нада Колунџија, са којом Јован очигледно стално вежба и свира, поседује рафинман за пратњу барокних композиција.

Мислили смо да у огромном репертоару који брат и сестра негују најмање места припада барокним мајсторима, међутим, ове вечери они су испунили цео први део концерта. Чудесни Гварнеријус, инструмент из истог времена и стила (1754), у рукама Јована Колунџије учинио је да музика 18. века звучи још аутентичније.

„Соната бр. 1 у ге-молу за соло виолину ” Ј. С. Баха једно је од оних непревазиђених дела која представљају меру талента, интелигенције, концентрације, технике, које је референтно за домете и могућности виолинизма. У фугу уводе оргуљски звуци почетног адађа, а онда следи типична комбинација Бахове фуге, сичилијане и моторичног, завршногпреста.

Јован Колунџија, један од највећих талената које смо имали, достојанствено, са достигнутим миром, без нервозе коју смо за тренутак осетили на почетку концерта, сам са својом виолином исказивао је све богатство и разноврсност ове јединствене музике.

Цео други део реситала био је посвећен виртуозној и романтичној музици Фрица Крајслера, низу минијатура писаних за виолину и клавир које поседују невероватну привлачност за публику, који су салонски и виртуозни, сентиментални и мелодични и – веома популарни. Приликом њиховог извођења крију се, али и дешавају, претеривања свих врста које је Колунџија у потпуности избегао, остајући посвећен инструменту и музици, никад претерано сентименталан, наглашено лиричан и само виртуозан. Богати садржај његовог извођаштва у следу минијатура од рецитативаи скерцокаприча преко прелида и алегра, до најпознатијих минијатура „Радости љубави”, „Муке љубави”, „Лепог рузмарина”, „Алегрета” у стилу Бокеринија до завршног „Кинеског тамбурина” градили су, заједно са укусном и недоминантном пратњом Наде Колунџије, скоро низ ставова цикличне форме.

На свој начин и окружен својом публиком, са много слушалаца своје генерације, али и нарочито присутних младих и најмлађих, Колунџија увек поставља високи стандард интерпретације и када су на програму низови соната и када су то само наизглед лаке и романтичне минијатуре које само врхунско извођење чини смисленим.