Видео-надзор без надзора

Најаве да би хиљаде стамбених зграда у Београду и другим градовима Србије могле да добију видео-надзор у лифтовима, али и у другим заједничким просторијама, са циљем да се повећа безбедност, за повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, Родољуба Шабића, биле су повод да подсети да општи принципи утврђени Законом о заштити података о личности немају прецизну разраду када је у питању видео-надзор.

Док Јавно предузеће „Градско стамбено”, које одржава око 14.000 зграда у Београду и нешто више од 6.000 лифтова, у сарадњи са „Телекомом Србија” почиње на пролеће да уводи видео-надзор у лифт-кућице, а станарима нуди да уграде камере и у кабинама лифта, ходнику или улазу, повереник за информације истиче да Закон о заштити података о личности не пружа праве одговоре на кључна питања у вези са видео-надзором.

„Ко и како одлучује о увођењу видео-надзора у стамбене зграде? Шта се конкретно надзире и шта се може надзирати? Ко и под којим условима има право приступа базама података о личности које се снимањем у току видео-надзора формирају? Колико и како се те базе података чувају од приступа неовлашћених лица?” нека су од питања набројана у јучерашњем саопштењу повереника за информације.

– Један је сегмент видео-надзора резервисан за пословне зграде и објекте, други за стамбене зграде и објекте, трећи за јавне просторе, јавне површине и сваки од њих подразумева нека правила која су у демократском свету мање-више искристалисана. Наш проблем је што ми, заправо, немамо готово никаква правила. Ако би се неко позивао на правила из Закона о заштити података о личности која предвиђају да вас неко може снимати, односно бавити се обрадом података о личности, само ако је то предвиђено законом или уз вашу сагласност, то би значило да треба да се забрани велики део видео-надзора који се овде врши. Због тога је потребно тај општи принцип из Закона о заштити података о личности разрадити, одговорити на питања која смо навели – казао је Родољуб Шабић.

Он истиче да је канцеларија повереника припремила предлог за допуну закона одговарајућим одредбама о видео-надзору и да ће документ, као формална иницијатива бити достављен Влади Србије.

Шабић је упозорио да би морало бити онемогућено да се провера записа система видео-надзора врши путем Интернета или јавне кабловске телевизије и на сличне начине, јер то омогућава неограничено широком кругу корисника да без стварне потребе и разлога задире у приватност грађана и, између осталог, прати његово кретање.

----------------------------------------------

Искуства других земаља

„У већини земаља, увођење видео-надзора у стамбене зграде, управо због ризика по приватност, не сматра се обичном техничком одлуком” због чега се за њу тражи квалификована већина, знатно већа од уобичајене, наводи повереник. Закони Словеније и Црне Горе, на пример, прописују да је за увођење камера у зграду потребна сагласност 70 одсто станара, док је у Македонији тај проценат чак 100 одсто.

„У многим земљама видео-надзор подразумева надзор над уласком и изласком у заједничке просторије, а не и надзор током боравка у просторији. У неким од њих је чак такав надзор неких заједничких просторија, укључујући и лифтове, забрањен. Исто тако у многим земљама је забрањено снимање уласка и изласка из индивидуалних станова”, наводи се у саопштењу повереника.