Гроб и власт

Гроб и власт се допуњују. Својатање мртвих је део борбе око власти. Овим проблемом бави се танатосоциологија. Гроб угледника није обично место сећања, него је нарочито средство групе којој мртви осигуравају кохезију.

Без земних остатака нема доказа ни места где се одржава мање или више искрена спиритуална веза са значајним покојником. Ове године у Србији су била актуелна два гроба. У Алеји заслужних грађана недавно је сахрањен правник и историчар, монархиста и конзервативац Слободан Јовановић. Уз државне и војне почасти, и црквени парастос је увећао мартиролошку симболику изгнаног монархијског премијера.

На комеморацији су laudatio funebris (посмртни говор) држали председник САНУ и декан Правног факултета. Председник републике, окружен највиђенијим српским конзервативцима, одао је почаст председнику монархијске владе. Виђени су и свечано скрушени бивши комунисти са дирљивим пијететом у короти (жалости). Слично друштво, али без председника, било је летос активно у потрази за гробом Драже Михаиловића. Откуда овај танатолошки жар? Могу ли и охлађени гробови разбудити врела осећања која се дају политички искористити ? Код нас могу. Право речено, Сл. Јовановић јесте био један од најистакнутијих и најплоднијих српских интелектуалаца између два светска рата. Данас га уздижу и без резерве својатају историчари и правници. Социолози су критичнији.

Милован Митровић је уверљиво критиковао границе спиритуализма и интуитивног произвољног закључивања Јовановићевог конзерватизма. Борислав Милић је признао да је реч о најобразованијем критичару левице свога доба, али је показао и његов ирационализам и позитиван став према италијанском фашизму.

Данашње поклонике Јовановићевог дела ови приговори вероватно неће узбудити јер конзервативци држе да је гледање у зубе ставу према фашизму пристрасна политика мондијалиста. Неће бити. Однос према фашизму показује ступањ толеранције према шовинизму. Тога су свесни и доследни конзервативци када опомињу да је антифашизам близу издаје јер ремети здрава национална осећања. Хиландар је, кажу, закон. Можда и јесте узор саборности, али зашто онда исти рачунају и на експлозивну легитимацијску улогу Дражиног гроба, кога су грозничаво са форензичарима тражили.

На Ади Циганлији су били узбуђени монархисти, али и либерали. Бизмарк је давно говорио да власт мора да разбуди машту нације, када је на Истоку трагао за костима Фридриха Барбаросе. Слао је археологе у Турску да би нашао остатке цара који је умро 1190, а који би изнова ујединили Немце. Није ли и Дражин гроб требало да буде крунско сведочанство комунистичког насиља над српским родољубом, жртвоношом националног ослобођења? Можда се рачунало и на кастрацију комунистичког антифашизма. Како било, аутентични земни остаци били би импозантан симболички ,,доказ” Чичиног страдања, а његов гроб би се вероватно претворио у заветно место сећања на највећу српску жртву.

Не би то била обична рака него гроб који би додатно емоционализовао ревизионистичку поларизацију на џелате и жртве у Србији и његовим присталицама био крупан капитал у политичкој утакмици. Али, о том потом. Овде само треба додати да су социолози и према Дражи критичнији него што су то историчари. За социологију гробови нису само места сећања и обраде туге, него су и симболи вредности.

Умрли немају властити лоби. Њих други користе. Својатања гроба и леша као симболичког капитала су шаролика и маштовита. На гробу јавне личности се не тугује, него се кроји стратешко сећање, каналишу се емоције и употребљавају мртви као жртве. Свако ко евоцира сећање на крај, на смрт владара, увек провоцира питање о новом почетку. Симболички капитал гроба претвара се у власт. Танатосоциолошки речено, у динарском простору оптерећеном традицијом лелекања због жалости гробови су солидан политички капитал.

Залог континуитета и освете. Закључак је Змајев: водећи политичари не почивају у хладним ракама, него у светлим гробовима. Никада се не зна када њихова укопна места могу постати оружје. Симболички капитал гробова домаћих политичара данас је сразмеран њиховом потенцијалу да узбуде и счврсну нацију.

Да ли се ипак нешто мења? Прилично мирно су дочекани посмртни остаци бившег председника владе. Каква узбуђења треба очекивати, ако се нађу остаци његовог министра Михаиловића? *Професор Филозофског факултета БУ