Grob i vlast

Grob i vlast se dopunjuju. Svojatanje mrtvih je deo borbe oko vlasti. Ovim problemom bavi se tanatosociologija. Grob uglednika nije obično mesto sećanja, nego je naročito sredstvo grupe kojoj mrtvi osiguravaju koheziju.

Bez zemnih ostataka nema dokaza ni mesta gde se održava manje ili više iskrena spiritualna veza sa značajnim pokojnikom. Ove godine u Srbiji su bila aktuelna dva groba. U Aleji zaslužnih građana nedavno je sahranjen pravnik i istoričar, monarhista i konzervativac Slobodan Jovanović. Uz državne i vojne počasti, i crkveni parastos je uvećao martirološku simboliku izgnanog monarhijskog premijera.

Na komemoraciji su laudatio funebris (posmrtni govor) držali predsednik SANU i dekan Pravnog fakulteta. Predsednik republike, okružen najviđenijim srpskim konzervativcima, odao je počast predsedniku monarhijske vlade. Viđeni su i svečano skrušeni bivši komunisti sa dirljivim pijetetom u koroti (žalosti). Slično društvo, ali bez predsednika, bilo je letos aktivno u potrazi za grobom Draže Mihailovića. Otkuda ovaj tanatološki žar? Mogu li i ohlađeni grobovi razbuditi vrela osećanja koja se daju politički iskoristiti ? Kod nas mogu. Pravo rečeno, Sl. Jovanović jeste bio jedan od najistaknutijih i najplodnijih srpskih intelektualaca između dva svetska rata. Danas ga uzdižu i bez rezerve svojataju istoričari i pravnici. Sociolozi su kritičniji.

Milovan Mitrović je uverljivo kritikovao granice spiritualizma i intuitivnog proizvoljnog zaključivanja Jovanovićevog konzervatizma. Borislav Milić je priznao da je reč o najobrazovanijem kritičaru levice svoga doba, ali je pokazao i njegov iracionalizam i pozitivan stav prema italijanskom fašizmu.

Današnje poklonike Jovanovićevog dela ovi prigovori verovatno neće uzbuditi jer konzervativci drže da je gledanje u zube stavu prema fašizmu pristrasna politika mondijalista. Neće biti. Odnos prema fašizmu pokazuje stupanj tolerancije prema šovinizmu. Toga su svesni i dosledni konzervativci kada opominju da je antifašizam blizu izdaje jer remeti zdrava nacionalna osećanja. Hilandar je, kažu, zakon. Možda i jeste uzor sabornosti, ali zašto onda isti računaju i na eksplozivnu legitimacijsku ulogu Dražinog groba, koga su grozničavo sa forenzičarima tražili.

Na Adi Ciganliji su bili uzbuđeni monarhisti, ali i liberali. Bizmark je davno govorio da vlast mora da razbudi maštu nacije, kada je na Istoku tragao za kostima Fridriha Barbarose. Slao je arheologe u Tursku da bi našao ostatke cara koji je umro 1190, a koji bi iznova ujedinili Nemce. Nije li i Dražin grob trebalo da bude krunsko svedočanstvo komunističkog nasilja nad srpskim rodoljubom, žrtvonošom nacionalnog oslobođenja? Možda se računalo i na kastraciju komunističkog antifašizma. Kako bilo, autentični zemni ostaci bili bi impozantan simbolički ,,dokaz” Čičinog stradanja, a njegov grob bi se verovatno pretvorio u zavetno mesto sećanja na najveću srpsku žrtvu.

Ne bi to bila obična raka nego grob koji bi dodatno emocionalizovao revizionističku polarizaciju na dželate i žrtve u Srbiji i njegovim pristalicama bio krupan kapital u političkoj utakmici. Ali, o tom potom. Ovde samo treba dodati da su sociolozi i prema Draži kritičniji nego što su to istoričari. Za sociologiju grobovi nisu samo mesta sećanja i obrade tuge, nego su i simboli vrednosti.

Umrli nemaju vlastiti lobi. Njih drugi koriste. Svojatanja groba i leša kao simboličkog kapitala su šarolika i maštovita. Na grobu javne ličnosti se ne tuguje, nego se kroji strateško sećanje, kanališu se emocije i upotrebljavaju mrtvi kao žrtve. Svako ko evocira sećanje na kraj, na smrt vladara, uvek provocira pitanje o novom početku. Simbolički kapital groba pretvara se u vlast. Tanatosociološki rečeno, u dinarskom prostoru opterećenom tradicijom lelekanja zbog žalosti grobovi su solidan politički kapital.

Zalog kontinuiteta i osvete. Zaključak je Zmajev: vodeći političari ne počivaju u hladnim rakama, nego u svetlim grobovima. Nikada se ne zna kada njihova ukopna mesta mogu postati oružje. Simbolički kapital grobova domaćih političara danas je srazmeran njihovom potencijalu da uzbude i sčvrsnu naciju.

Da li se ipak nešto menja? Prilično mirno su dočekani posmrtni ostaci bivšeg predsednika vlade. Kakva uzbuđenja treba očekivati, ako se nađu ostaci njegovog ministra Mihailovića? *Profesor Filozofskog fakulteta BU