Година која је променила арапски свет

Неки деспоти су пали, други су кренули у промене да би сачували власт, трећи се и даље боре против енергије народа и жеље за променама која се разгорела у пламену у коме је сагорео један млади човек.

Мухамад Буазизи, улични продавац воћа и поврћа из Сиди Бузида, малог прашњавог места 240 километара јужно од главног града Туниса, спалио се прошле године на данашњи дан у знак протеста што нико није хтео да саслуша његову жалбу на комуналну службеницу којој је одбио да плати рекет.

Посвађали су се, ко зна шта је овај 26-годишњак њој рекао, тек добио је шамар. Пред свима, у Авенији Бургиба, од жене – што је у дубоко традиционалном месту ужасно понижавајуће.

Отишао је пред капију провинцијских власти, полио се бензином и запалио. Сиди Бузаид, учмали град од око 40.000 становника који се не појављује ни на мапама ТВ временских прогноза, је експлодирао. Полиција их више није плашила. Ускоро ће се запалити читав Тунис.

Био је то пламен који ће туниског председника Зин ел Абидин Бен Алија натерати да после 23 године власти побегне у Саудијску Арабију, који ће убрзо у Египту срушити Хоснија Мубарака, који ће покренути револт маса у Алжиру, Јордану, Јемену, Бахреину, Либији и Сирији.

Узалуд је бивши туниски вођа посетио Мухамада у болници. Мученик још није ни умро од опекотина 4. јануара, а Тунис је изашао на улице носећи слике нове иконе слободе, симбола протеста људи којима су превршили бесперспектива и окрутност корумпираног режима.

Отишао сам ове године до гробља смештеног у макији туниске степе у Гра Бануру, тек ту и тамо освојене маслињацима. Вукла ме помисао да то није само гроб „мученика Мухамада Буазизија” окренут ка Меки, већ атеље „арапског пролећа”, колективна гробница арапског страха, радионица револуције која је већ отерала тројицу арапских деспота претећи осталима.

Нашао сам нему, у бело офарбану цементну плочу за коју мислим да крије звучник милиона чији се глас дотле нигде није чуо.

Мухамад Буазизи је тај који је омогућио да готово у дан тачно на годишњицу његовог спаљивања бивши опозиционар и активиста за људска права Монсеф Марзуки после слободних избора постане председник Туниса.

„Имам велику част да будем први председник прве слободне републике арапског света”, могао је да изјави Марзуки.

Тунис је завршио транзицију од Мухамада Буазизија до Монсефа Марзукија, промену незамисливу пре само 12 месеци.

Буазизијева порука очајника инспирисала је „револуцију јасмина”. Потом су је чули милиони арапских мушкараца и жена. Почело је „арапско пролеће”. Северном Африком и Блиским истоком прострујао је поклич за слободом и демократијом, за уклањањем старих диктатора – процес коме ће требати године да се стабилизује и сазри.

Бошко Јакшић