Однос неравноправних партнера

Немачко-српски односи никада нису били ни једнострани, ни једнообразни, нити једноставни. Они укључују и тешка историјска искуства из два светска рата али и дугу историју контаката, културних утицаја, привредних односа, каже за наш лист професор на Филозофском факултету у Београду, историчар др Милан Ристовић, аутор књиге „Немачки нови поредак и југоисточна Европа 1940–1945”.

Немачкa царевинa, од уједињења 1871, и током Бизмарковог мандата нема директног интересовања за Балкан. Немачка је због своје тадашње незаинтересованости могла да се на Берлинском конгресу појави у улози неке врсте стабилизатора, тако да је Бизмарков утицај био веома важан за стварање система који је постојао на Балкану од 1878. до Балканских ратова.

– У време аустроугарске анексије БиХ 1908. године, то више није била Бизмаркова политика незаинтересованости, већ агресивни империјализам Вилхелма Другог и Немачког царства, које се убрзано наоружава, има велике колонијалне амбиције, желећи да игра главну улогу у Европи, на Блиском истоку, у Африци, на Далеком истоку... У стратешким плановима Немачке Србија и Балкан сада добијају улогу „допунског привредног простора”, који треба ставити у службу немачких стратешких циљева – подсећа др Ристовић и додаје да се почетком 20. века јавља изразито негативна, стереотипна слика Србије и Срба.

– Срби имају тешко, трауматично искуство из два светска рата са Немачком и њеним савезницима. У Првом светском рату, 1915, немачка војна сила је имала одлучујућу улогу у војном слому Србије. У Другом светском рату главна окупациона сила у Србији био је нацистички Трећи рајх, са свим оним страшним последицама које је овај простор претрпео због једне такве екстремне политике – напомиње наш саговорник.

У периоду после Другог светског рата,југословенско-немачки, па тако и они српско-немачки односи били су одређивани пре свега ситуацијом коју је створио хладни рат и чињеницом да од 1949. постоје две немачке државе. Југословенско признавање Демократске Републике Немачке, и активирање Халштајнове доктрине која је одређивала западнонемачку спољну политику према државама које су признале режим у Источном Берлину, довело је до прекида дипломатских односа 1957. године. Али, привредна сарадња је настављена, па интензивне економске односе од почетка шездесетих година прошлог века прати и масовни одлазак југословенских радника у Немачку – у време када не постоје дипломатски односи, који су обновљени 1968. године.

Резултати преговора Тито–Брант и споразум о решавању неких од најтежих питања односа две државе, 1973, били су кулминација сарадње влада у Бону и Београду.

– Однос Југославије (и Србије) и СР Немачке увек је био однос два неравноправна партнера, имајући у виду снагу немачке привреде и раст њеног политичког утицаја у Европи. На раст немачког политичког и војног утицаја у Европи имала је упадљивог ефекта и југословенска криза, у којој је уједињена немачка држава, играла веома важну улогу, посебно око питања признања Словеније и Хрватске. То је био тренутак војног повратка Немачке на Балкан, као дела међународних снага током различитих фаза југословенске кризе – наводи др Милан Ристовић.